Registracija Prijava preko FB
Sunce (foto: Đorđe Đoković)
Sunce (foto: Đorđe Đoković)
05.06.2016, 08:43

Kolaž

č: | fb:

S u n c e

Od kad sam prestao da ga igram govorim o njemu sve najgore. Šutiram ga u blato, psujem kroz zube, pljujem u lice ili, jednostavno, guram u špaiz kad naiđu gosti. Odričem ga se kao dalekog rođaka koji me žvali pazarnim danima i polupijan pita za zdravlje pokojnih roditelja. A razmišljam i da ga prijavim za zelenaški sporazum, jer ono što mi je dao nije ništa u poređenju sa onim što sam mu vratio, dok sam ga igrao. Poslednjih godina, međutim, fudbal u odnosu na mene pokazuje ozbiljne znake griže savesti. Ne samo da mi popunjava budžet sredstvima za stavku  „etilisanje posredstvom piva u večernjim satima“, ne samo da me je sa „C – UEFA“ licencom  promovisao u trenera mlađih kategorija (koje, do duše, nikad neću prerasti), ne samo da daje veštačko disanje mojim  davljeničkim vikendima, nego, s vremena na vreme, učini da se uverim kako na ovom svetu postoje mnogo lepše „destinacije“ od ove moje, koju je božanstvenim trilerom opevao Njujorčanin Ekrem Jevrić u nezaboravnom hitu „Kuća – poso, poso – kuća“.

Da mi nije fudbala, odavno bih bio slikan, potpisan i uramljen ovde na Ubu. I, dok bi neki jednopotezno leteli u Afriku na odmor, ja bih, ako slučajno krenem u Valjevo, obavezno nosio i pile u foliji, da negde kod Divaca stanem, prezalogajim i odmorim od duga puta…

 

K i š a

 

Meni se kiša nikada nije uklapa ni u jednu kombinaciju. Čak ni kada treba poljoprivredi. Imam skoro preciznu evidenciju upropašćenih dana, poremećenih planova i svega onoga kada je trebalo da poentiram pa da proslavim (penjući se na ogradu koja me razdvaja od navijača čiji sam, npr. idol i smernica).

Sećam se, jednom sam bio na moru sa matorima i, od deset dana koliko su uplatili preko sindikata, devet je padala kiša… Keva je plakala, ćale igrao preferans, a ja od promaje dobio gnojavu anginu i deset kristal-penicilina u, takozvano, debelo meso. Da nam pokaže koliki smo baksuzi, sunce je vratilo Tivat u turističko stanje tek deseti dan, kada smo se znojavi i razočarani ukrcavali u voz za Beograd. Truckajući u kupeu pretvorenom u menzu, matorci su se osvetnički složili da „na more više neće doći!“. I održali su reč: za mene se ponekad i našlo, ali za njih - više nikad…

Kiša me seća na ponedeljke u kojima sam žurio na ispite koje ću pasti, na sedmi oktobar kada sam odlazio u vojsku bez skraćenja, na odložene izlete, koncerte, školske igranke i ostale zauvek izgubljene žurke na otvorenom od kojih sam toliko očekivao.

I zato, kad pada kiša, osećam se krajnje defanzivno… Sednem na hoklicu, stavim laktove na kolena, sklopim šake i prepletem prste. Uvučem glavu u ramena, gledam u jednu tačku i ne odgovaram na pozive. Mislim ni na šta, ćutim k`o zaliven i čekam da prestane.

U boksu se to zove - dupli dekung.

 

Blogovi