Registracija Prijava preko FB
Bolnica (foto: Đorđe Đoković)
Bolnica (foto: Đorđe Đoković)
31.01.2017, 13:05

Opasno me spopalo moje desno stopalo

č: | fb:

- Dobar dan, znate li u kakvom je stanju vaše stopalo? - Znam. - A znate li da ste vrlo ozbiljan kandidat da ostanete bez njega? - Znam. - E, onda znate sve što treba da znate...

 

Tako mi se obratio lekar na urgentnom u Valjevu kada je video moj iskomplikovani žulj, rendgenski snimak i rezultate krvi, a nakon prvog zdravstvenog pregleda koji sam imao posle regrutacije 1981. godine. Ja sam, inače, autentični predstavnik ortodoksnih Srba koji kod lekara ne idu iz straha da će im ovi izračunati kada će da umru, zbog čega bi se ostatak života pretvorio u puko čekanje sudnjeg dana. Takođe, krajnje sam sklon da sem priručnika Sam svoj majstor, koristim i priručnik Sam svoj lekar u kom se svi problemi rešavaju zečijim salom, rakijskim oblogama i majčinom dušicom. Doduše, u tom uverenju utvrdio me je jedan beli mantil iz sportske medicine sa kojim sam pio pivo u njegovoj beogradskoj ordinaciji:

 

- Slušaj burazeru, i ne treba da ideš na te kontrolne preglede, jer čim dođeš mi ćemo naći nešto sitno da ne valja, pa ni da se lečiš ni da se ne lečiš. Bolje sačekaj da dobro zaguziš pa onda dođi da te vadimo, bar ćeš znati šta radiš. Ajd` živeli...

 

Čudo je ljudski mozak, odgovara na pritiske svim racionalnim i neracionalnim sredstvima: prvo što sam pomislio posle sumorne najave lekara sa urgentnog odeljenja Valjevske bolnice bilo je - Jbg, ako mi odseku desnu nogu, moraću drugo poluvreme da igram po levoj strani, s`tim da sam odatle daleko manje probojan, a i slabiji mi je centaršut... Bio je to dobar štos. Al`nije bilo nikog da se smeje.

 

Smešten sam na vaskularnu hirurgiju u trokrevetnu sobu gde je rodna ravnopravnost bila ekstremno izražena. To znači da je, sem mene koji sam zaguzio da ne može više, i jednog matorca godišta moje pokojne majke, unutra bila i izvesna domaćica čije su nožne vene vodile isključivo spoljnu politiku. Bili smo "veselo" društvo kakvo se, s`obzirom da dolazimo sa različitih planeta, jedino u bolnici moglo sresti. Gospođa je pričala 24 sata bez prekida, nemilosrdno ponavljajući recepte za kiflice sa ovim i onim, deda je oplakivao sudbinu jer će mu posao na seoskom imanju ući u stagnaciju, a ja sam rešavao ukrštene reči ne skidajući slušalice sa muzikom koju njih dvoje ne bi razumeli. Međutim, funkcionisalo je. Sve naše razlike, uključujući i polnu, nestajale su kao lastin rep za vreme vizite kada su odlučivali šta će dalje sa nama. To nas je preobraćalo u ekipu sa izraženim timskim duhom, u članove jedne iste posade koja se međusobno hrabri i nudi kiselim jabukama i Plazma keksom.

 

Tačno je ono da ko ne plati na mostu plati na ćupriji. Za svih 35 godina doslednog izbegavanja bilo kakvog kontakta sa medicinskom branšom, u samo nekoliko dana hitne hospitalizacije kojoj sam bio podvrgnut - uradili su mi sve što je do tada propušteno: bušili prste i vene, kačili na infuzije, boli u stomak i debelo meso, sekli skalpelom bez anestezije, snimali srce i pluća da ne falširaju i uhvate ritam, merili pritisak pa prevrtali očima, uzimali mokraću kad god se navrne njima, a ne meni i kljukali tabletama koje će sprečiti ono što je loše i podržati ono što je dobro, ako dobrog u meni uopšte ima. Jer, da podsetim, došao sam da me krpe sa 11 jedinica iz 11 predmeta i strogim ukorom pred isključenje.

 

Drugim rečima, odmah na ulazu dobio sam veoma žuti karton zbog višegodišnjih pogibeljnih startova na samog sebe koji su se otelotvorili kao zlokobni žulj na desnom stopalu. I zato se sva moja špicasta samosvest napravljena od kafanskog, uličnog, sportskog, školskog i ostalih iskustava, topila kao led na +30 pred malom medicinskom sestrom koja mi može biti ćerka, koja ni teoretski ne zna o mnogo čemu što sam ja odživeo bar 10 puta, i koja mi sa špricem u ruci kaže: "Radovane, ovo će boleti, podignite pidžamu i gledajte na drugu stranu..." Ni moji najbolji fazoni, oni koji su oraspoloživali probrana društva, ovde nisu imali prodajnu vrednost odbijajući se o kamena lica medicinskih sestara zapitanih da li je moguće da u 21. veku postoji neko sa toliko nejebavajućim stavom prema sopstvenom organizmu.

 

Mislim da ne spadam u notorne kukavice, ali sam vrlo otežano spavao prve dve-tri noći razmišljajući o tome kolika će mi proteza biti potrebna ako mi urade "ono". I, rešio sam čvrsto, da ako mi "ono" urade, za nekih desetak godina, kada se malo zaboravi, falsifikujem istoriju bolesti i sve prikažem kao posledicu učešća u nekom od ratova. Tako bih stao uz rame onim slavnim Puletićima koji su fotografisani sakati, u uniformama, pa takvi visili po zidovima soba naše kuće u Gornjem Lipovu kod Kolašina. Recimo, sedim u fotelji sa patrljkom na tabureu, a iza mene verna ljuba i dvoje đece... Ih, već sam video nekog potomka kako svojim potomcima kaže - E, ovo ođe vi je Rade Tomov. On najeba neđe u Srbiju. Presjekoše ga rafalom u nakom jurišu. A vazda je u jurišu bio prvi, kosti mu se pozlatile...

 

Međutim, medicina je više napredovala od moje mašte. Sve ono što su sa mene skinuli skalpelom i brisovima, sve ono što su ulili u mene intravenozno i intramuskulatorno, sve ono što sam progutao u ampulama i granulama - dalo je rezultat. Mladi dr Timotić, koji me je lično sekao, kao Vijetnamci Džon Džej Ramba zvanog First blood, jednog jutra se zagledao u ranu i rekao - Ovo je kao sunce... Tada sam konačno bio načisto da ću iz bolnice izaći monolitno a ne u delovima. To je bilo loše za moju vojničku karijeru ali je bilo dobro za mene.

 

Sada mogu da kažem da sam iz Valjevske bolnice, nakon desetodnevnog boravka u krevetu na točkiće, izašao kao bolji čovek. Više neću piti alkohol, jesti masnu prasetinu, pušiti na hronometar, nervirati se zbog gluposti. Neću bacati pare na muziku i moliti konobare da pomere fajront za 15 minuta, kao da mi od toga život zavisi. Neću raditi prekoredno nego ću učiniti da posao trpi zbog porodice. Sve što ne budem mogao danas ostaviću za sutra. Ili prekosutra. Neću se javljati nepoznatim brojevima i isključivaću telefon preko vikenda. I na godišnjem odmoru. Zaspivaću do 22, a ustajati u 6 časova. Ješću pet puta dnevo po malo, neslano, neslatko i nezačinjeno, presno i vlaknasto, minimalno termički obrađeno. Konačno, namerno ću postati jedan od onih dosadnih tipova koji paze na sebe i svoje okruženje, koji umesto gledanja fudbalskih utakmica popravljaju vodokotliće i menjaju gumice na procurelim slavinama. Biću kući. Postaću svojoj supruzi muž kakvog je oduvek želela.

 

Jer u Valjevskoj bolnici, na odeljenju vaskularne hirurgije naučio sam dosta toga. Na primer, da mladim, nasmejanim lekarima treba verovati, naročito ako se zovu Ivan, a prezivaju Timotić. Da je ono što radi medicinsko osoblje tog odeljenja, uprkos materijalnim ograničenjima, mikroskopskim platama, trećim smenama i usranim pelenama baka i deka, bezuslovno - vrhunski profesionalizam. Naučio sam kako se daje insulin u stomak onim naliv perom, i da uopšte nije tačno da u Srbiji postoji 710.000 registrovanih dijabetičara, nego 710.001. Naučio sam da si isto zahvalan i onima koji su ti bili u poseti jer su ti digli borbeni moral, i onima koji nisu jer te neće pamtiti u tom smežuranom, trećerazrednom izdanju.

 

Naučio sam da klot spanać, od trećeg dana pa na dalje, predstavlja odličnu klopu ako parče hleba rastegneš koliko ima spanaća. Da jabuka za užinu biva slađa od svih baklava i reform torti koje si jeo o slavama, rođendanima, svadbama i punoletstvima. Da tajanstveni čaj bez šećera u trpezariji sa pogledom na gradska svetla Valjeva, odlično menja dnevnu štampu i espreso sa hladnom kiselom za omiljenim stolom domicilnog kafića. Da ćeš ukrštene reči uvek rešiti, pod uslovom da ne odustaneš, ili ako si odustao - kasnije nastaviš. Da ona igrica na mobilnom telefonu zbog koje si grdio decu što gube vreme i usput se zaglupljuju, skraćuje predugačko popodne i omogućava ti da pobediš na jedini način na koji trenutno možeš. Da ako dovoljno dugo slušaš kako se prave kiflice sa sirom-džemom, ili kako se odlučuje tele od krave, pomisliš da bi i sam mogao da se okušaš u tim ekstremnim sportovima. I naravno, naučio sam to da onaj koji nije bolestan ima 1000 želja, a bolesnik samo jednu - da ozdravi.

 

 

Blogovi