Registracija Prijava preko FB
Ljubav (foto: Đorđe Đoković)
Ljubav (foto: Đorđe Đoković)
10.07.2015, 15:34

Ljubav se valjano ili nevaljano dokazuje, ne samo iskazuje...

č: | fb:

Reći da istinska ljubav želi dobro onom što (koga) voli a ne samo dobro onom koji voli, znači izreći banalnu istinu. Tako nije ako se kaže da dobro treba da je po mišljenju voljenog, on nekada slabije zna šta je za njega dobro! Razume se da je daleko od banalne istine i ako se kaže obrnuto: dobro je ono što takvim smatra onaj ko voli. Makar zbog za banalne istine za mnoge: ljubav je slepa... Zato je bolje reći da istinska ljubav želi i da poboljša, usavrši, unapredi.., ono što voli. Rezultat ovakve želje je i međulično vidljiv, da li ga ima ili nema mogu konstatovati treće osobe!

Kao što se misli da je „svim ljubavima“ (nezavisno od toga prema čemu su) zajedničko ono bitno, tako je gore rečeno zajedničko ljubavi prema određenoj osobi i ljubavi prema nečem što nije osoba (naciji, državi, mestu...). Što je jako važno, jer se ova druga, za razliku od prve, retko kada krije. Naprotiv, sa njom se često paradira, od nje pravi zanimanje! Neki je smatraju i dovoljnom i neophodnom kvalifikacijom za funkcije (u naciji, državi, mestu...). Naravno „odgovorne“, i unosne... A „nalaz“ da neko tu ljubav ne poseduje, dovoljan za diskvalifikaciju pa i osudu dotičnog...

Da li je takva ljubav iskrena ili nije, da nije možda kompenzovanje nemanja (nesposobnosti za imanje!) ljubavi prema odgovarajućim osobama (i članovima porodice, prijateljima, nikako samo prema jednoj osobi suprotnog pola, ili sve više i istog pola), važno je ali nije najvažnije pitanje! U senci je ranije pomenutog: ima li u njoj nastojanja da se voljeno (nacija, država, mesto...), unapredi? –Uzgred, ovi oblici ljubavi nisu u sukobu, kao ni sa ljubavlju prema odgovarajućim osobama. Voleti svoje mesto i raditi na njegovom napredovanju na štetu drugog mesta, osobito u blizini, na štetu je nacije i države. A voleti naciju (državu), zaista, bez ljubavi prema svim njenim mestima, malo je verovatno.

Nije teško videti da se ljubav o kojoj je reč, uglavnom ispoljava na dva međusobno povezana načina. I oba pogrešna! Prvi je nekritičko veličanje voljenog, zatvaranje očiju pred njegovim (i ne baš krupnim) nedostacima. Lakim za uklanjanje, ali prethodno moraju biti okvalifikovani kao nedostaci, i za uklanjanje! Drugi način je odbrana voljenog od napada onih koji ga ne vole. S tim što ga „ne vole“ i „napadaju ga“, svi koji ukažu na bilo kakav njegov nedostatak! Pored štete koja se time nanosi unapređivanju kao uklanjanju ili bar smanjivanju nedostataka, time se otežava razlikovanje ozbiljnih i manje ozbiljnih napada. Normalno i stvarnih i prividnih... Uvek ista reakcija: žučna, nestrpljiva, odmah na napadača a ne na njegov napad.., lako je nepromišljena i kontraproduktivna. Može on biti svakakav, ali ono što kaže može biti isto ono što primećuju dobronamerni!

Primera je bezbroj i stalno se uvećavaju. I kad se radi o ljubavi prema naciji i državi, i prema mestu. Ograničićemo se na dva, baš krupna, i vrlo pogodna da se piscu ovih redova odmah prebaci nedostatak ljubavi prema naciji i državi! Prvi je Nikolićevo pismo britanskoj kraljici. Nemoguće je da on a osobito njegovi savetnici, nisu znali da je ovo deplasirano zbog njenog nemešanja ni u unutrašnju akamoli spoljnu politiku Britanije! Štaviše, da će značiti ne samo smejuriju na račun Srbije i njenog predsednika, nego i diplomatski skandal.

Ali je otišlo! Iz istinske ljubavi Nikolića i savetnika prema Nikoliću, rada na unapređivau njegovog imidža u očima neobaveštenih i lakovernih. Normalno, pod firmom ljubavi za Srbiju, čak Balkan... Drugi primer je ozbiljniji, tim više što se odnosi na znatno veći broj ljudi. Šta nam je trebalo da „vrištimo“, zbog britanske rezolucije o Srebrenici? U njoj nisu pominjani ni Srbija ni Srbi, čak ni Republika Srpska, nego vojska bosanskih Srba na čelu sa Ratkom Mladićem i paravojne formacije! Koje Srbija, zvanično, nije pomagala, kao što nije učestvovala ni u građanskom ratu unutar Bosne i Hercegovine. Ovako smo još jednom pokazali ono u šta niko ne sumnja: slepu ljubav prema Srbiji i Srbima, zbog koje smo sposobni da pucamo u vlastitu nogu. Negiravši pomenuto zvanično i priznavši pomoć i učešće, ubacujući se u rezoluciju, i sedajući na optuženičku klupu pored Mladića... Vetom Rusije od usvajanja Rezolucije smo se spasli, i pobedili „perfidni Albion koji nas nikad nije voleo“? Spasli smo Republiku Srpsku optužbe da je „genocidna tvorevina“? Rezolucija i Međunarodni sud je takvom ne smatraju! Što se prepoznala u Rezoluciji koja je ne spominje i solidarisala se sa Mladićem, ispoljavanje je ljubavi prema njemu. Ne prema sebi...

Teško da smo u očima drugih, bolji nego ranije! (Obratimo pažnju: i Kina je među uzdržanima). U vlastitim jesmo, ali dokle ćemo doterati sa našim „ne priznajemo“? Sa još jednom „Pirovom pobedom“? Ne samo zbog onog što ćemo za veto platiti (i što smo već platili), Rusiji! U pitanju je poziv Britaniji (i SAD) da se revanširaju vetom, kad se bude odlučivalo o nečem drugom i po nas važnijem! (Što da ne, jedne naše novine u vrh naslovne strane stavljaju „Rusija lupila šamarčinu“ Britaniji i Americi!“. Ako je tako, samo tragično naivan može misliti da će one „okrenuti i drugi obraz“). Ili neće imati potrebe, jer će Rusija za njih „imati razumevanja“. (Zaboravlja se da nije potezala veto, kada smo to takođe tražili). Pogotovu je takva pobeda jer se u svetu zna da je Rezolucija o genocidu (tako se i zove) a ne pomirenju, cilj joj je odavanje pošte žrtvama i sprečavanje novih genocida. Raspravljanje o motivima za Rezoluciju, insistiranje na ranijim genocidima i drugim ratnim zločinima, krivici zapadnih sila za pad Srebrenice.., zamena je teze. O tome se može i treba raspravljati posebno. Kao i o pomirenju, o kome do Rezolucije, nije bilo govora! Sada je neprihvatljivo kao ignorisanje žrtava, kao i (na svim stranama) nedolično uslovljavanje, cenjkanje i licitiranje. Posle koga, na našoj strani, Vučićev odlazak u Srebrenicu nije ni odavanje pošte ni prilog pomirenju, ni akt brige za Srbiju i Srbe. Prilog je svakodnevnoj brizi odnosno ljubavi, prema Vučiću! (Da voli Srbiju ne bi se žalio na teškoće i opasnosti, tokom svega što „za nju“ čini. Ne kaže li se i da „Ljubav traži žrtve!“?). Zna se i da je genocid pravno a ne ideološko pitanje, Međunarodni sud je presudio da ga je u Srebrenici bilo. A na njegovu presudu niko ne može uložiti veto. (Kao ni na odluku Evropskog parlamenta koja je odmah usledila, izričito pominjući genocid). Zna se i da su Rusi alergični na pominjanje genocida, zbog sebe. Uznemirava ih Katinska šuma, i streljanje zarobljenih poljskih oficira i intelektualaca...

Blogovi

  • Srbija je i ovde odbranjena. Koja ili kakva?

    Prođe, "bez žrtava u ljudstvu i materijalu", pokušaj "parade ponosa". Spreči je "nekoliko stotina mladih", u organizaciji ovdašnjih "četnika!". [...] dalje | blog

    Bez kraja Pre 13 minuta u Bez kraja

  • O "izuzetku", samo izuzetno!

    Mnogo nam je drag "izuzetak", odnosno nevaženje pravila! Razume se da sam to "ja" (navodno "moja malenkost"), ili "mi". I ne pitamo se je li to [...] dalje | blog

    Bez kraja Pre 2 dana 23 sati u Bez kraja

  • Sve će rešiti SNS stručnjaci na pogon partijskog guranja

    Kao što se znade imali smo lokalne izbore u Medveđi, gde je Vučić pokazao kako, posle dijaloga sa opozicijom, izgleda uznapredovano [...] dalje | blog

    Trupni portret Pre 4 dana 22 sati u Trupni portret

  • 1928.

    "Mladi oba pola vrlo dobro znaju da sada u vašoj zemlji nije potrebno nikakvo znanje ili sposobnost da bi neko postao činovnik, potrebno je samo [...] dalje | blog

    Zlatno doba Pre 7 dana 1 sati u Zlatno doba