Registracija Prijava preko FB
Bez kraja - Ilustracija Dušan Arsenić
Bez kraja - Ilustracija Dušan Arsenić
16.06.2020, 09:22

Dva monologa ne čine dijalog...

č: | fb:

Izbori će uskoro proći, da li baš kao dosad, videćemo. Ali garantovano ostaje duboka podeljenost društva! Je li moguće ne videti koliko je ljudi nezadovoljno, ili ih svesti na "troje opozicionara koji nisu zadovoljni ni jedan drugim"? A na drugoj strani koliko je zadovoljno, sudeći po ishodima izbora? I kakve sve razlike postoje između njih! Što ne bi zabrinjavalo, da nije odsustva slaganja o bilo čemu. Pa i o kriminalnim radnjama svih vrsta koje bi morale biti predmet opšte osude, ako želimo da budu svedene na normalnu meru... Smanjivanje takve podeljenosti pravo je "strateško pitanje društva" i ne može se "zamrznuti", kako politikanti misle za Kosovo!

 


Smanjivanja nema bez postizanja socijalnog konsenzusa, nužnog kad se radi o svakom problemu čije rešenje može biti u korist jednog a na štetu drugog dela društva. Alternativa mu se zna: diktat jednog dela odnosno vlasti, nezadovoljstvo i otpor drugog tela odnosno opozicije. U svim oblicima, uključujući građansku neposlušnost i konačno građanski rat. Svesni i odgovorni toga "gutaju knedle", ali ostvaruju konsenzus!

 

Klasičan primer: kad je bilo "stani pani" u Poljskoj, seli su jedan drugom preko puta predsednik republike, general, ateista i komunista Vojćeh Jaruzelski, okrenut Moskvi, i katolik i lider nezavisnog sindikata Solidarnost Leh Valensa, okrenut Rimu. I kad god bi jedan pošao da ode jer "nisu imali ništa zajedničko", setio bi se da im je zajednička Poljska! Treba li pominjati da je razlika među njima bila neuporedivo veća, nego danas između Vučića i Obradovića? Koji ni kao ličnosti, nisu mnogo različiti? U tom smislu nekadašnji društveni dogovor, uz normalne manjkavosti i ograničenje ne mnogo manje važno, bio je dobra stvar. Koju je kao i puno toga trebalo usavršavati, a ne "sa prljavom vodom iz korita prosuti i dete".

 

Socijalni konsenzus se postiže pregovorima, odnosno dijalogom između zainteresovanih strana. Tragično odsutnim u našem javnom životu! Pre svega, jedna strana ne može propisivati drugoj ko će je predstavljati, to je njeno pravo. U protivnom, po čemu je druga? Nema ga i ukoliko se ne razgovara o određenoj temi. Može (nekada i mora) o više njih, ali jednoj po jednoj. Nikako s brda s dola, i radi ostavljanja utiska na nekog trećeg. (Skupštinske "rasprave" to ili dijalog, nisu. Svako se, i kad "samo" vređa drugu stranu, obraća svojim biračima). Nije dijalog ni kad jedan učesnik učtivo ćuti, možda čak klima glavom dok drugi govori. A zatim priča kao da onaj prvi nije ni govorio...

 

Zbog različitih pa i suprotnih interesa, obavezno prisutnih kod traganja za socijalnim konsenzusom, veoma je poželjna i "treća strana". Bez vlastitog interesa, osim za dogovor (konsenzus)! To je moglo i trebalo da bude SANU, kao autoritativni predstavnik čitavog društva. SPC to nije, ne predstavlja ni "Raško-prizrensku eparhiju u egzilu", a ne samo ne-Srbe i Srbe-agnostike i ateiste... Treća strana nije samo moderator "neutralan u sporu", nego stranama otežava inače uobičajeno argumentisanje tipa "kad ti ja kažem!", odnosno "ti da mi kažeš!". Samim prisustvom, i autoritetom u javnosti... Treba li reći da je i ovo razlog za ignorisanje ponude Akademijinog predsednika, jer SANU i Vladimir Kostić, "Nisu bilo ko!".

Blogovi