Registracija Prijava preko FB
A SUMMER'S TALE, (aka CONTE D'ETE), Aurelia Nolin, Melvil Poupaud, 1996.
A SUMMER'S TALE, (aka CONTE D'ETE), Aurelia Nolin, Melvil Poupaud, 1996.
15.11.2015, 10:28

Letnja priča kad joj vreme nije (A Summer's Tale, Eric Rohmer, 1996)

č: | fb:

Buongiorno mondo!!! Bacci, bacci e felice venerdi!!! Jedini prijatelji, dozvolite da Vas pozdravim, da Vam se obratim. Da pokušam da objasnim! Gde smo svi skupa pogrešili, a ja najviše, kad se tek sada ponovo javljamo! Majke sinove u vojsku ispratiše još u septembru, i zadnje svadbe se pripremaju pre velikih postova. Zmaj Čobanska Ljuta Guja i Bikovska Majka Von Šipovo (Bosna) preti da prezimi u Marićevim "Parovima", a žensku mu još nisu obezbedili, čak ni od druge vrste! "Farma 6", sa svim demonima Željka Mitrovića (Srbija), uveliko je ispekla rakiju i možda čak i ajvar upržila, a da krv još nije legla.

Gledamo, šta da se radi. Šta nam je drugo preostalo. Poverovao bih kada bi ličnosti, tipa, pokojnog akademika Medakovića, Pavla Vujisića, Petra Lubarde, Desanke Maksimović..., izjavile da im takav program nije poznat! Sve drugo: GLEDA ili baca pogled! Ko ne gleda, nek se prvi ispovraća ispred Opštine, u 15.05h. Ili uradi nesto gnusnije! Od A.K.Golubovića (Srbija) svašta se čulo i videlo. Hvala individuumu Ž. Mitroviću (Srbija), što nam je i to dopustio da doživimo, a Goluboviću, hvala što nam je za cenu kablovske pretplate dao nepisani vodič kroz život i otvorio nam oči, ukazao na eventualne pogreške naših malih života!

Jedini prijatelji, braćo, nagomilalo se od jula dešavanja, odkad je zanemila ova kolumna (malo samo, sve će biti kazano, što se kasni, đe je kvar ispao), pa možda textu ispadne i neka emocija, ljudski je, pa ne zamerite! Iako je sve propalo…. A, opet, zamisli, tema je ljubavna, francuski, jedan lep ljubavan, ubav, majstorski urađen filmić. Neka vas zato Zmaj Von Šipovo (Bosna) ne plaši. Sve ima svoje razloge, mada je zasad text, kao uvod u neki novi monti-pajtonovski skeč…

Ipak, mali rezime, jer ipak, vraćam se sa one strane…. braćo i jedini prijatelji, koji možda ovo čitate!!! Posle par meseci, da vidimo dokle se stiglo i čemu da se nadamo! Rusi počeli da bombarduju po Siriji, mada čini se prekasno. Lekar-oftamolog Bašir Asad, pojaviće se kad-tad u Preševu, prihvatnom centru, da ga registruju. Tražiće u Nemačku! Možda ga Nemac i primi i da mu neku službicu, da radi u struci. Biće neki lekar, sa praksom u nepoznatom gradiću, Ingelfingenu, Lindau, Bonnigheimu… Nekom sanatorijumu za stogodišnje Švabice, na obali Bodensee jezera! Ne znam, rizikuje sudbinu nikad prežaljenog, večitog pukovnika M.G.A, ima tako lepu ženu Asmu, iz dobre kuće. Uopšte, Bashir mi ne deluje kao neki veliki krvolok, kakvih je bilo u tom svetu okolo njega. A, u tradiciji tog večitog peska, nije ni Tereza, majka. A nisam ni ja sveznajući beogradski bonvivan Lazanski, ili onaj generalski sin Jakšić iz "Politike", mada imaju oni lepih textova i pokatkad se kažu interasantne stvari, koje svi znamo! Lazanski je sad u ekstazi, zbog ovih ruskih premetačina i manevara po Levantu! i treba da bombarduju, naravno. Zašta praviti Mig, ili onaj helikopter sa krilima, ako ne bombarduje, nego je pod ciradom, negde. Ti novokomponovani kalifati su se pretplatili svojim divljanjem u tom večnom pesku na bombu odavno! Mogu i Kolubarske.rs, da kroz rubriku filma imaju komentatora na svetske teme. Barem, tamo gde se Rusi pominju i gde Rusi bombarduju. To narod voli! Mislim, da se na sekund osvrnemo, na malo veća dešavanja, rizikujući odvratnost. Nama je toplo oko srca, ovo su neki novi Rusi i treba da lete i da Singapur bombarduju, mislim da bi se ista emocija kod nas (Srbi) javila. Ako je Srblji, svega dosta, to je loših vesti, crnih hronika, ratova… Dosta nam je svoje muke, sa ovim tipovima kao Vulin, Gašić, Dačić… individuum S. Mali.

Ne bi se to ni pominjalo, da ovaj text, nije rezervni, tj. samo po kosturu i sećanju originalnog, za film "Letnja priča" (A Summer’s Tale) iz 1996. Ne bi bilo ni Asada ni "Farme", ni Rusa. Nešto se, ispočetka trebalo napisati, a stari text nije propao slučajno! Ništa se ne dešava slučajno. Tako, mnogi su brodovi zaplovili ovim morem i nijedan se nije vratio, pa neće ni naš, i ne mari! Plovićemo sa istim smislom sa kojim su i oni plovili, i stići ćemo. Nema veze gde. Ako ne na suđenu obalu, a ono do neodređene tačke na pučini. Do tačke koja je poslednja i koja će bar po tome imati pravo da se nazove: cilj.

Stići ćemo kao mnogi pre nas i milioni posle nas. Od čega da strepimo? Što da se kolebamo? Tako, stići ćemo i da kažemo koju reč o francuskom filmu iz ciklusa "Četiri godišnja doba", jednog velikog učitelja filma, Erica Rohmera (1920—2010).

Pravi text, za ovu kolumnu o "Letnjoj priči", pisan polovinom avgusta 2015, sagoreo je u haviriji računarovog tvrdog disca, što bi rekli hdd-a. Neki textovi, su pravim proviđenjem stavljeni u poneke internetske "oblake" i po drugim budžacima, i nije sve propalo. Ljuba, je bio obaveštavan, kako teku radovi na otklanjanju havarija, mislim da je i urednici stiglo izvinjenje! Pa će kolumna valjda dobiti malo redovniji tok. Preveliko oslanjanje na elekroniku i struju uzimaju svoj mali danak, kada se kompjuter okrene protiv vlasnika…Al’ krivo mi nekih fotografija, koje ne uspeh takodje spasiti, a ta mesta teško mogu ponovo posetiti, a kamoli fotografisati! A nisu Mongolija i Južni Sudan!

I ovi majstori, kad remontuju termo-elektranu, pa ugase turbinu, zaustave paru i kotao. Treba vremena da se sistem ponovo pokrene, založi kotao našim kolubarskim crnilom – lignit, dođe do napona, da prostiš!

Ovo loše iskustvo, sa elektronikom, intelom, amd-om i tako tim stvarčicama, idealno je da iz kofera okovanog daščicama pronađem pisaću mašinu, papira imam, olovku, penkalu, još bolje, iz stola. Neke knjige. Ko se seća svog zadnjeg pisanja penkalom. Možda predsednik! U knjizi utisaka. Knjizi žalosti, jer je uvek tužan i žalostan! Tako bi od sad mogli. Textovi bi bili lepši, papir i penkalo smiruju, takođe. Pa odneseš na poštu. Jedino bi trebalo zaposliti daktilografkinju – prekucačicu, od većih ulaganja. Ekskluzivnost kolumne je već obezbeđena, retkim i nestalnim pojavljivanjem. To je barem filmski i glamurozno, koliko i ubogo i siroto. Kako ko, izvoli! Ali i o tome je presudila viša instanca.

Zastoj No 2: neki opaki virus, koji me napao kada sam menjao rečenicu: "Kako je lepo, što mi se udaje najstarija unuka, Milica L". To je već bio ozbiljniji problem, jer takve bolesti lekari nisu videli. I to se moralo dogoditi, posle hvalisanja kako ne pamtim kada sam bio bolestan, i to baš, jednoj zaposlenici regionalne bolnice V., koja nije medicinske struke. Vrh, svih vrhova je nazvati bolest po nekome ili nečemu. Hemoragična groznica Zapadne Kolubare, Gripčina Bonđorno bez temperature, Valjevska majmunska virulenca! Osećao sam se kao da mi je neko zamenio krv – svinjskom. Sramota me bilo kad progovorim, a kamoli kad počnem kašljati. Krenem da pobegnem, al' ne mogu dalje od jaruge i potoka. Noge se podsecaju! Pomisli čovek, na najgore. Da ga nisu stigle “devojačke suze", što kažu babe, nekad, kad se usudio da napiše nešto o ljubavi, makar i na filmu. Al', dobro znam da devojke zbog mene nikad nisu ispijale neki herbicid, hvatale se za napon od lokomotive, jele slatkiše i paštete na nervnoj bazi. Pre bih onda ja bio oštećena strana! Zadovoljio sam se sopstvenom fatamorganom, da se bolest manifestovala u najtežem obliku, jer sam prestao jesti belog luka i da je organizam zakazao. A, znamo jedini prijatelji, šta je beli luk (allium sativum).

Jedna ženska, talentovana i neobična, koja je odavno nadišla našu malu sredinu (obale Kolubare), a opet živi i prosvećuje decu školskog uzrasta, kaže mi da voli ove textove, jer imaju dosta ličnog, koliko i filmskog! Naravno da imaju, jer bi protivno bili slični! Njoj bih mogao verovati, jer još puši prave cigarete, a ne električne, voli lepu muziku i nešto je čitala. Pritom je inteligentna i ima pomalo hrapav glas, verujem od cigarskog dima. Slično Lauren Bacall ili Jeanne Moreau!

Ipak, prva asocijacija je vanredan šarm, što me je podsetilo na prvobitan text, iz avgusta. Da sam hteo mogao sam ga nekako ponovo po sećanju napisati i sličnog ga saopštiti. Ali, novembar je, nije leto. Sad su druge okolnosti. Jesu lepi dani i lepši je uvod nego Zmaj Od Šipova (Bosna), Asad (Sirija), Golubović (Srbija).

Evo, čisto... Počelo je tako, što je (tada) asistent ili čak i docentkinja na vežbama (znam kojim, naravno), sela u klupu do mene. Da priupita kako se zove koleginica što je napustila vežbe, a, sedela do mene. Da je nađe i prekriži sa spiska. Posle je ostala da sedi, uzevši knjigu koju sam listao (knjiga, ne tablet ili pametni telefon), a koja naravno nije imalo veze sa temama docentkinje, ali jeste sa istom naukom! E, sad, kako pametno privesti text kraju, još nisam načisto. Možemo, još reći, da to nije bila nikakva afera, već tako nešto lepršavo i lepo, skoro pa romansa. Boga Ti! Išli smo čak i u Kinoteku. Igrao "Pat Garrett & Billy the kid“, u prvom izlasku u bioskop.

BU se nekako oporavio, još i danas prima studente. Asistentkinja je daleko dogurala. A, meni je ostao mladi Gaspard, čijih sam godina bio, kao on u večerašnjem filmu. I koji se dosta premišljao. Ova, ona, Margo, Sojlen, Lena… E, al' i ja sam tada ličio na nešto, pažljivi čitaoci. Kad se čovek malo pribere i presabere, priseti, šta je propušteno, koga si gledao, a ko je opet, tebe gledao, reč: žaljenje je smešna. Traži se jača, teža fraza za propuštene prilike! Ipak, pre sam za varijantu koju su primenjivali Steve McQueen, Alain Delon, Humphrey Bogart ,Robert Mitchum, Aleksandar Gavrić… Nego za Brankov most, da te ritne konj, rakije - razne u zajednici sa medikamentima iz grupe benziodiazepina. Esencija – živa, herbicidi iz zelenih flaša!

Ta pričica o lepoj, a pametnoj asistenkinji i nekim ljubavima koje su se letos završile venčanjima, kao moje najstarije unuke Milice L. i voljene Jelene M, i neke promene na lepše u mom životu, odlučile su da se preporuči ciklus "Četiri godišnja doba", Erica Rohmera, a najpre "Letnja priča".

Kako Valjevo nije mitski Makondo, Markesa, a ja daleko od pukovnika koji može da predvidi šta će biti, pa i da odluči kada će umreti, jedino što ide na ruku ovom postu je što je E. Rohmer snimio i "Jesenju priču"(A Tale of Autumn, 1998), zadnju u divnom ciklusu o godišnjim dobima. Kako-tako, neki priključak imamo, a "Jesenja priča", je i možda bolji film od "Letnje priče".

Jasno da su sva četiri filma posvećena emocijama, ljubavi, muško-ženskim odnosima. Lepo, inteligento napisana i snimljena nenametljivo, bez vulgarnosti, polagano pričana. Sa, mnogo, mnogo dijaloga i lepih predela Bretanje, deo rivijere.

Sve scenarije pisao je sam Eric Rohmer, za svaku priču brižljivo birao glumce, nama ovde prilično nepoznate, ali u Francuskoj su pojedini velike zvezde. Svi filmovi iz "Četiri godišnja doba", režirani su u vremenu 1990-1998. Otvara ih "Prolećna priča", a završavaju "Jesenjom Pričom". Eric Rohmer, pre svega je bio odličan pisac, a kasnije se, pedesetih godina 20-tog veka aktivno uključio u svet filma. Mnogim velikim rediteljima upravo je on bio idol i uzor! Nezaobilazan je naravno kao jedan od urednika filmskog, uticajnog magazina "Cahiers du cinema", i mada se to retko spominjalo, filmski "otac" i Francois Truffaut-u, J.Rivettu, Godard-u, Chabrolu i mnogim drugim filmadžijama. Jedan od glavnih figura "Francuskog novog talasa", sa najposebnijim filmovima od svih svojih zvučnijih i slavnijih zemljaka. Naravno i šire od Francuske. Jako, neobična figura u svetu umetnosti, i jedan od najvećih intelektualaca na filmu, kojeg je ova umetnost imala. Bio je profesor književnosti, ali se profesurom nije dugo bavio. Živeo je lepih godina, 90, (1920-2010). Nezaboravni filmovi kultnog statusa: "Klerino koleno" (Claire’s knees,1970), "Moje noći kod gospođice Mod" (My night at Maud’s, 1969)", “Kloino popodne" (Chloe in the Afternoon, 1972), naravno "Godišnja doba".

U velikom CV-ju, zapaženo mesto ima još jedan ciklus, osim "Godišnjih doba", a to je "Šest priča o moralu", gde pripadaju i neki od gore napisanih naslova. Rohmer, je snimao i dokumentarce i kratke filmiće. Na You tube ima nekih interesantnih intervjua sa tim neobičnim čovekom, visoke figure i koščatog, "logoraškog" izgleda.

Nije svako prof. francuskog ili je radio u Francuskog, pa da zna taj jezik, ali ljudi prave i veće gafove, da bi došli do nečeg što ih zanima! Mladi Gaspard dolazi na rivijeru da se odmori i prepusti. Diplomirao je. Može sebi dati malo oduška. Stiže u mali grad na moru Dinard, na atlanskoj obali, Bretanja. Ležeran je, setan, lepo raspoložen, leto mu je… dok čeka da mu se pridruži devojka Lena. I - jedini prijatelji - dok čeka Lenu (Aurelia Nolin), on upoznaje Margot (Amanda Langlet) i Solene (Gwenaelle Simon). Tu počinje priča. Mladić i tri lepe devojke. Šta će izaći iz toga, trebalo bi pogledati kroz gledanje filma. Tako, oni šetaju lepim obalama rivijere, voze se čamcima, pevaju, sviraju harmoniku i gitaru. I pre svega pričaju, preispituju, ćute, smeju se. Kada se gledaju mnogobrojni filmovi, sa predznakom romantični, uglavnom američke produkcije gde su glavne one mačkice tipa Cameron Diaz, Jennifer Aniston, Penelope Cruz, Renee Zellweger, Gwyneth Paltrow…., ovo bi za mlade, pretpostavimo zaljubljene parove u bioskopu, bio žešće dosadan film. Nema tu glamura, otvorenih kola, sexa, striptiza, osveta ljubomornih devojaka, raznosača pizza… "Letnja priča" je skoro sva u dijalozima, i čini se da nema nikakvu radnju. Postignuta je takva atmosfera, da se pomišlja da li ove tri devojke i Gaspard uopšte glume, ili ih kamera prati dok oni troše svoje tri letnje nedelje u Dinardu.

Tu je E. Rohmer nenadmašan. Kao da ga nema, da rukovodi tim svojim textom. Da je kojim slučajem Ivo Andrić, snimao filmove, oni bi najviše ličili na ove iz Rohmerovih priča. To je nekako najbliže, za preporuku. Diskretno, bez vulgarnosti, polako, razborito, pripovedački staloženo, uokvireno životnim iskustvom i mudrošću. A, opet ima i malo smeha i vedrine. Kada se doda i činjenica da je te ljubavne romanse snimao čovek u svojoj osmoj deceniji života, onda je sve jasno. I nema greške. Gasparda igra francuski glumac Melvil Poupaud (1973) koji u Francuskoj nije nepoznato ime i ima lepu karijericu!

Da ne bi zapostavili i one koji možda vole starije damice, nego što su ove iz "Letnje priče", I za njih imamo rešenje. "Jesenju priču" (Autumn tale, 1998). Srce priče je iskreno žensko prijateljstvo dve dugarice (što je verovatno samo na filmu, ali ajde da uzmemo za moguće i van bioskopa) od kojih jedna, Magali u svojim kasnim četrdesetim, živi usamljeno posle smrti muža. Magali, ima svoj vinograd i prava je francuska vinarka. Njena drugarica Isabelle je odlučila da bude provodadžija i da joj nađe novog čoveka. Tu kreće priča, jedini prijatelji. Ovo je tek predivan film, bolji od "Letnje priče", sa još većom emocijom, takođe mnogo pričljiv i pomalo napet u tim ljubavnim iskušenjima. Te dve prijateljice su ljupke francuske glumice Beatrice Romand (1952) kao Magali, i Marie Riviere (1956) kao Isabelle. Obadve su u svojim mladim godinama igrale u nekoliko značajnih Rohmerovih filmova,70-tih i 80-tih.

Gledajte filmove Eric Rohmera, jednog od učitelja evropske kinematografije. Neće biti uzaludno potrošeno vreme.

Najsličniji ciklus "Godišnjim dobima", je ovde poznata i voljena trilogija: “Tri boje", crvena, plava i bela, Krzysztofa Kieslowskog. Nisam siguran da li su za poređenje. Pritom, ništa loše o Tri boje!

Tako, zadnja vest: Ž. Mitrović od Peconija kupio Zmaja od Šipova (Bosna) i preterava ga u "Farmu"!

I rezime za kraj. Događaji u svetu 2015: Rusi ponovo u akciji.

Događaji u Srbiji 2015: vladavina “Parova" i "Farme’’, borba Titana: Zmaja od Šipova (Bosna), znanog i kao Ilija Grahovac i Kristijana Golubovića (Srbija). Da, možemo dodati i mladu Zorannah, na koju su se svi obrušili. I kusi i repati. Svaka nam čast, ako nam je i ona još kriva za nešto.

Zadnji događaj kod mene: rešeno da se ne plaća kablovska, do isključenja. Nema TV-a, nema iskušenja. Bojim se da neću možda izdržati.

I za sam kraj: uvek nosite flaše, da ne kaucirate!!!!

Blogovi