Registracija Prijava preko FB
Šta obući?
Šta obući?
02.08.2015, 09:54

Minić ili priča o modi u doba siromaštva

č: | fb:

Upravo sam ispeglala svoj minić. Moja prijateljica smatra da ova rečenica ne treba da ima nastavak, već da se završi sa tri tačkice kako bi maštoviti čitaoci mogli sami da je nadograde. Međutim, ja ću je ipak razraditi, jer ona jeste uvod u priču o maštovitosti, ali u oblačenju! Maštovitosti žene koja, kao i 95 odsto drugih žena, nema šta da obuče. Jeste ovo opšte mesto ženske i stvarnosti i beletristike, ali je tema o kojoj i te kako imam šta da progovorim. Kako sa modnog, tako i sa sociološkog stanovišta.

Dakle, upravo sam ispeglala svoj minić koji sam donela iz slobodarskih Robaja, u kojima osim opevanog podruma (gde sam našla više pari zaturenih modernih čarapa) imamo i pretesnu sobu u kojoj skladištimo nesezonsku garderobu, kao i odeću i obuću koja je odavno izašla iz mode a za koju se nadam da će se nekad vratiti, pa ću tako imati šta da „ponovim“. Kako nada umire poslednja tako se i minić iz daleke 2004. godine, kada smo se Čovek i ja spemali za honeymoon u Egiptu, ponovo našao na mom modnom repertoaru. Drap suknjičica od lana, lagana da lepršavija ne može biti, kao suknjica za prvi-put-s-Čovekom-na-plažu, ne računajući martovski susret na ulcinjskoj Velikoj plaži kada smo se upoznavali umotani u kape i šalove. Kupila sam je tad ne samo što sam išla na prvo letovanje s Čovekom, već i što sam imala za šta da je pazarim, trebalo mi je nešto uz premoderne terakota nanule na štikle, a i mislila sam, tada sam još bila podložna uticajima sredine, da mi je to poslednji voz da obučem minić, kad ću ga nositi – ako ne sad!? Pa evo kad, opet sad! Dok sam staru suknju prevrtala s lica na naličje zbog preciznijeg peglanja (najomraženija kućna disciplina!) tešila sam se kao lija s kiselim grožđem: jeste da je stara, ali budi srećna da možeš u minić od pre više od 10 godina! Uz staru garderobu dobija se i jedan od načina za odbranu ženskog ega - nema nove suknje, ali možete bez po muke u devojačku. I to kakvu, lepršavu i laganu, kao stvorenu za vrele letnje dane.

-Minić je zapravo samo ovaj karner, sve ostalo je pojas!?! – iznenađeni moj Stari dobri drug nije bio siguran da je ovaj vreli talas dovoljno vruć za dužinu moje suknje.

Elem, nedavno mi je jedna poznanica hvalila stil. Citiram: „Slavica izgleda vanvremenski. Uklapa se i u 19. i u 22. vek. Skockana, o svakom detalju vodi računa, a izgleda opušteno, kao da o izgledu nije razmišljala ama ič. Kada to postignem biću zadovoljna!“ Slatko sam se smejala dok sam čitala komentar ispod jedne grupne fotografije na fejsbuku, zahvalila sam joj od srca i obećala kafu uz koju ću joj otkriti tajnu „mog stila“. Rekla je da jedva čeka susret sa modnim alhemičarom. I tako me je zapravo taj istorijski minić inspirisao da napišem tekst u ime svih žena, i onih koje „nemaju“ i onih koje nemaju šta da obuku.

Dok sam se klebesala nad komentarom koji me je beskrajno uveseljavao, pogled mi je skliznuo niz telo... I ova bi rečenica mogla da se završi sa tri tačke, a) da to beše, na primer, telo muškarca ili b) da na meni beše minić... Međutim, na meni mamine perle iz 1977. godine, zbog čega se verovatno i uklapam u 19. vek, majica iz 2000-te, jedna od onih prekratkih, koju sam kupila za neko moje književno veče uz zvoncare koje sam onomad prepravila i sada ih nosim kao unikatne (ovo mi je jako važno) ultra trendy helanke, i jedino aktuelna, super-moderna suknja koju mi je drugarica Leposavica donela iz Londona. I uglavnom je na meni tako, il dobijeno, il prepravljeno, il iz doba Jure.

„Šta je sa onim tvojim crnim kaputom od buklea, imao je veštačko krzno oko rukava?“, stigao mi je zimus SMS od drugarice iz detinjstva.

„Misliš baba Vinkin, što ga nasledila tetka?! Nemam pojma, pretpostavljam da je poginuo sa babinim vajatom“.

Jedna moja prijateljica se od srca smeje kad joj kažem da nemam šta da obučem i svima priča kako sam joj se jedanput žalila: „Jaco, moram da kupim čizme! Idem u najkama, sirota!“

-Da, za tebe snoba više ništa nije dovoljno dobro, zato sada šiješ – zeza me.

Jeste, sada sam sama svoj majstor. A moj stil? Pa, na njega me muka naterala, kao što je humor najbolji mehanizam odbrane, tako je i kreativnost majka stila. „Siromaštvo tera ljude da budu kreativni“, (SST Cale, jul, 2015.)

Sve je počelo, na primer, nekoliko godina nakon mog rođenja... Zbog čega se svaka životna priča vrti oko detinjstva i trauma iz istog, pa i ova moja o modi!!! Otprilike onda kada sam mislila da ću kad porastem postati novinarka i svakodnevno imati uvid u sve novine koje prodajem na trafici. U vreme kada sam odrastala uglavnom u selu gde su me čuvali baba i deda koji nisu znali gde će pre od posla, zbog čega su se obrnuto proporcionalno bavili mnome i mojom dosadom. Izvor zabave, dok nisam naučila da čitam, bile su mi mamine Nade, Praktične žene, Burde i Osmice... koje sam po čitave dane listala, da bih na kraju, pre nego što završe u babinom smederevcu kao potpala, iz njih iskrajala haljine, bluze, suknje i kapute i čuvala ih u nekoj staroj, roze koverti. I upravo su to moja prva sećanja vezana za modu, mada dobro pamtim i mamina stravična nerviranja dok smo se iz skoro svake kupovine vraćale praznih ruku a ona siktala kako meni „ništa ne valja!!!“.

U međuvremenu sam naučila da čitam, pa sam dokolicu popunjavala knjigama, dosta kasnije postala sam i novinarka, ne baš ta što prodaje novine na trafici, ali ni priča o novinarstvu u Srbiji nije mnogo uzbudljivija, da bih se svojoj prvoj ljubavi – modi, vratila pre nekoliko godina, kada je kreativnost opet trebalo da popravi kvalitet mog života.

...Na novogodišnjoj proslavi pojavila sam se u top crnoj uskoj haljini, od nekog skupog, teškog štofa protkanog srmom! I Jelinim (moja tadašnja frizerka) loknama.

-Wow, kako izgledaš! Sjajna ti je haljina, gde si je kupila? - pevale su uglas koleginice.

-Šila sam je, od Olgine suknje – bez obzira na svoj izgled, u duši sam bila spadalo.

-Misliš, od Olgine haljine? – kikotale su se one.

-Ne, od suknje.

Nista im nije bilo jasno, osim da je moja haljina svečana, lepa i moderna. A moja top haljina do kolena jeste bila prepravka Olgine midi suknje koja ovoj nikad nije došla na red da bude obučena. Inače, Olga je naša bivša urednica, a ljubiteljka putovanja i najskupljih krpica koje je dovlačila kao hrčak sa raznih destinacija, među kojima su (krpicama) mnoge još uvek bile u rinfuzi! Dobar deo toga poklonila je meni kao ljubiteljki mode, ali i zbog toga što je duboko verovala da treba da se uozbiljim, izađem iz patika, teksasa i kratkih majica (pogotovo kad u zvaničnu posetu Gradu dolazi njeno veličanstvo princeza) i da počnem da nosim komlete kad idem na zadatke. Nisam se nikad uozbiljila, niti promenila stil, ali zahvaljujući velikodušnoj Olgi imam divne suknje koje sam u međuvremenu sužavala, (uvek) skraćivala, prepravljala i neretko osvežavala čipkom. Donesite mi džak i čipku i pokazaću vam suknju, a kamoli najskuplje štofove. Zahvaljujući Olginoj ljubavi prema morima, imam i divne, a pre svega unikatne, haljinice šivene od najlaganijih materijala, koje je ona kupovala po evropskim morskim destinacijama.

U to vreme u život mi je ušla lepa i voljena prijateljica Leposavica, žena kojoj je moda drugo ime iako je doktorirala molekularnu biologiju i danas u Oxfordu, u vrhunskom naučnom timu, traga za lekom protiv dijabetesa. Naravno, svakog dana u drugim cipelama. Od nje takve, svaki put kad dođe u Srbiju, deca i ja dobijemo po toliko upečatljiv komad odeće ili obuće da po njemu ostanemo upamćene mesecima, a i uz koji je potpuno nebitno da li smo šta i kakvo obukli.

I u ovome je tajna modne alhemije, suština mog oblačenja u Srbiji. Kao ona sujeverna fora vezana za venčanja kako bi brak uspeo: da na sebi imate po nešto novo, staro, pozajmljeno i plavo. Tako i ja, na sebi obavezno imam po nešto staro, dobijeno, prepravljeno i moderno. I naravno, osim osećaja za lepo, važan je i stav, odnosno ono kad kažu – da to umeš da nosiš. A stav se gradi, do onog trenutka kada oblačenje postane rutina, kao vožnja, sva pravila su već toliko deo vas da se više ne razmišlja o njima. E, tu dolazimo do pomenute ležernosti, takve da često ni ogledalo nije potrebno za konsultanta.

I zato ovom prilikom pozivam sve svoje prijateljice i ostale žene koje „nemaju“ šta da obuku, a pri tom ne znaju šta će sa ormarom punim stvari, da mi se jave.

Priča o modi - naravno da će se nastaviti...

Blogovi