03.01.2016, 09:55

Zbogom moj roveru

Na početku smo imali crvenog fiću. Ne znam da li je pleonazam kada se kaže fića – oldtajmer, ali naš je bio gotovo takav, stariji i od mene i od Čoveka, a još malo i od, sad pokojne, Babe, sa kontra vratima. Pravi policijski, zgodan da se vratanca u vožnji odškrinu, nanišani i pripuca za kriminalcima. Imao je originalni beli volan i belu komandnu tablu. Ne sećam se da li je na njoj bilo više od jednog dugmeta.

Dovezao ga je Čovek iz Kikinde, u miraz. Na krov je bio natovario ranac pun kojekakve literature i već opevanih foto albuma, koji su (albumi) završili na sigurnom - u podrumu. Zezali smo se na početku braka da će, ako ne bude – da se izrazim politički korektno: poštovao pravila moje kuće, frižider (on mu je prva veća investicija u braku, ne računajući tonu živaca koju je morao da ima za samoživu mene) morati na krov od fiće, pa nazad u Banat!

Za fiću se nikad nisam vezala. Čak ni uprkos činjenici da sam se u njemu tek venčana provozala kikindskim trgom, dok je gomila konzervi klepetala za nama, a svatovi se previjali od smeha. Možda se zato nisam ni vezala. Međutim, pre će biti da se nisam vezala jer nije imao ni pojas za vezivanje, kao ni bilo koji drugi sigurnosni element, zbog čega sam se na putu osećala kao živa meta. Pogotovo kada bi išli u Kikindu Ibarskom magistralom. Krenuli bi u zoru sa rancem punim vode i hrane, jer bi fića morao nekoliko puta da predahne, star je bio, otpirilike na svakih 50 kilometara, da bi u Čovekov rodni grad stigli u sumrak, taman da ne moramo da računamo na fićine farove koji su osvetljavali metar i po ispred nas. Svaki kamion koji je išao brže od 60 kilometara na čas opasno bi zaljuljao našeg figuara, a nisu ni nezabeležene situacije kada bi nam se od siline nekog šlepera podigla hauba. Ruku na srce, i mi smo nekad morali da dižemo haubu, kao jednom nadomak Vidikovca, kako bi sami popravljali karburator. Dok ovo pišem sve mi je jasnije odakle mi strah od vožnje Ibarskom magistralom.

Još dok smo imali fiću kupili smo cipelicu – renoa četvorku, opet crvenog. Tip-top, sa sve plinom u gepeku, dakle opet auto bez prtljažnika. To je bio i prvi auto koji sam vozila nakon što sam položila vožnju u osmom mesecu trudnoće. Moja želja da naučim da vozim i dobijem dozvolu pre nego što moja beba ugleda svetlo dana možda je i uticala na Iskrinu veliku ljubav prema automobilima i izuzeno prepoznavanje modela i tipova na ulici. Iskra je kao mala imala kolekciju automobila, od fiće, preko pežoa, volvoa, lend rovera, do jaguara i kadilaka kojima se godinama igrala i koji su ispravni sačekali i njenu mlađu sestru, ali koja se na njih osvrtala koliko i na smrdljiv sir.

-Automobili su za dečake - lupila je jednom zadajući mojoj ženskoj toleranciji i borbi za ravnopravnost polova žestok udarac.

-Petra! Ko ti je to rekao?! Jel mama vozi?

-Vozi.

-Pa jesam li ja dečak?

-Nisi! – rekla je Petra čudeći se mom pitanju. Ali sam se setila kad sam jedanput sela za volan, Čovek je stalno vozio jer sam mrzela da vozim kad mi je on suvozač, da je mala Pepa ciknula:

-Mama je tata!

Dugo sam se smejala Petrinom čistom silogizmu: vozači su tate, mama je vozač, zaključak je da je mama - tata! I to tatamata za vožnu!

Međutim, bolelo me je što moja ćerka, MOJA! ima podelu na igračke za devojčice i igračke za dečake. Stigla me je osveta, mislila sam, jednom sam nagazila bivšeg momka koji je svog sina upozorio da ne gura igračku kolica za bebe, jer su to „kolica za devojčice“. Što je najluđe, nisam odmah ni ukapirala šta je hteo da kaže, pa sam bezazleno rekla „misliš za bebe?“, a on će „ne, za devojčice“. Uf, tad mi je pala roletna!

-Ti mora da nikad nisi gurao dete dok je bio beba?! – skocila sam mu za vrat kao crna mamba.

- Dobro, smiri se, šalim se, lude žene, Điđi, dođi guraj ova kolica za bebe!-dozivao je dete, neverujući mom sevanju iz očiju.

Da se vratim našem crvenom renou, koji se pokazao samo malo više bezbednim od fiće jer je do Kikinde morao da odmara samo jednom, srećom u Beogradu. Prodali smo ga dok je Iskra još bila beba i odlučili da kupimo pouzdan auto, porodični, koji će nas do Kikinde odvesti u cugu. I, naravno, da bude crven. Volim samo crveni lak za nokte i crvene automobile i tačka! Belog rovera našli smo u Rumi. Bila je to ljubav na prvi pogled.

-Šta je ovo bogte? - pitala sam! Iskra je još bila mala, tako da smo Čovek i ja morali da guglamo o tom autu. Britanac, udoban kao dnevna soba, širok kao mečka, stabilan na putu, limuzina, savršeno dizajniran – lepotica a zver!!! Hoću njega il nijednog.

Tako smo Čovek i ja kupili našeg, a kasnije mog superlepotana – belog rovera 414, čije sam delove i sama vrlo brzo morala da savladam jer su mu skupi rezervni delovi boljka, te sam zvala redom, dok ne nađem gde su najjeftiniji. Ali kad smo se prvi put spakovali u njega, da sa sve prezahtevnom bebom idemo na letovanje, nismo znali šta nas je snašlo! Mislili smo da smo nešto zaboravili. Međutim, nismo, sve je stalo u gepek, od dušeka preko kofera i kolica, do kesa sa igračkama, knjigama i priborom za pesak. U kabinu smo stavili samo frižider torbu, ali da bi usput vadili sendviče, jer nije bilo potrebe za drugim stajanjem, tako da ja nisam znala šta ću ni sa rukama ni sa nogama, ništa nisam morala ni da držim ni da pridržavam, sve mi je bilo slobodno i komotno!

Išli smo našim roverom do Ohrida pa do Gevgelije, zaustavljao se samo tamo gde smo mi hteli. Putovali smo u Evropu, dvaput, u Ljubljanu, Portorož, Novigrad, Poreč... Dvaput smo i Trst osvajali. Prešli smo i Crnu Goru preko Durmitora, sve do Herceg Novog, bez zastoja. Stigli i do Budimpešte, ali i nazad! O lokalu, u koji ubrajam i Beograd i Novi Sad, i da ne govorimo. Jedan jedini put rover je stao gde je on hteo – naravno na putu za Kikindu (ništa nije slučajno) kada mu je otišao dihtung glave motora i pomešao ulje i vodu. Ali i tada je bio drug, prokuvao je u Zrenjaninu, nije nas sa malenom Iskrom ostavio negde na sred Nedođije severnog Banata.

Vozili smo se u roveru najviše deca i ja osvajajući valjevski kraj uzduž i popreko, nebrojeno puta...

Zašto sve ovo pišem? Zato što ga volim, a morala sam da ga prodam i sad mi mnogo nedostaje. Zato ovo ne može ni da bude humoreska. Ovo je moja zahvalnica roveru, mom najboljem drugu na drumu. Živ bio i još dugo nekome drugom trajao.