Registracija Prijava preko FB
Slavica, Petra i Iskra (foto: Iz privatnog albuma)
Slavica, Petra i Iskra (foto: Iz privatnog albuma)
24.02.2016, 16:27

Nojeva barka ili kako sam spakovala ceo život u dva kofera

č: | fb:

Konačno je došao i taj dan. Čovek je svečano javio da je kupio ”tri karte za Holivud” u jednom pravcu. Bio je to specijalni dan, ne samo zbog karata od kojih smo i devojčice i ja polako dizale ruke, već i što smo tog dana slavile Iskrinu punu prvu deseticu. Kako sam se osećala kad mi je Norwegian airlines poslao na mail tri karte sa našim imenima, datumom i satnicom leta? Pa, bila sam jako nervozna jer nisam znala da li ću fizički stići do Bifteka da pokupim ćevape za Iskrino društvo koje se već od podneva okupljalo na desetom rođendanu, zato što nisam uspevala da izađem iz kujne gda sam pekla pitu, pravila salate, dekorisala predjelo i tek ponekad izbivala da deci odnesem sok ili odgovorim na neki drugi zahtev.

Kada je stigla večernja tura gostiju još uvek sam bila sa keceljom, ali sam bar uspela da se umijem i presvučem majicu. Sutradan nisam mogla da ustanem iz kreveta od umora. U ponedeljak sam počela rad na projektu koji smo, prema štamparovim rečima, morali da predamo još prekjuče!

Onda je trebalo prodati rovera, videti šta ću sa cvećem i spakovati celu kuću iz koje se takođe selimo kao što se selimo iz Srbije. Usput sam morala da vodim svakodnevni život sa dvoje dece koja idu u školu i vrtić i imaju svoje aktivnosti, ali i koja se razboljevaju. I tako sve do sudnjeg dana, odnosno odlaska iz zemlje, rečima moje mudre babe: ”Samo me još vodenica nije mlela”. Dakle, sa kakvim se emocijama bori mama koja sa dvoje dece, verujemo zauvek, odlazi iz zemlje pod punom odgovornošću i neizvesnošću – samo sa nervozom jer ne zna da li će stići da spakuje sve što treba kako za valjevsko tako i za izvanzemaljsko preseljenje.

Nojeva barka

Kako bih putovala da imam novca? Stavila bih dokumenta, novčanik i eksterni disk od 500 Gb sa fotografijama i muzikom u tašnu, decu za ruke i otišla. Međutim, mi smo se selile u potpunu neizvesnost u kojoj nas čeka Čovek (za decu Tatataja) u tek iznajmljenom praznom stanu u kojem imamo disko kuglu, ugrađenu kujnu sa sve mašinom za sudove i oooogromnu policu za knjige. Konačno i jedno i drugo, ali ovog puta i bez sudova i bez knjiga! Dakle potrebno je kupiti sve i povući iz Srbije što je više moguće. S tim što bi moja deca svejedno ponela što je više moguće. Razrađena je i opcija da naš drug Mo krene za nama pežo karavanom…

Elem, meni i deci su uz avionske karte i ručni prtljag (koji je u mom slučaju bio Iskrina gitara!) doplaćena po dva kofera, zbog čega je cena našeg putovanja za malo pa udvostručena. A šta je činilo našu Nojevu barku?

Petra je odmah rezervisala mali kofer za omiljene lutke i jednoroge, rajfove mašnu i krunu, plišanog psa i kačket. Koferčić je bio gotovo krcat a da nije imao više od četiri kila!

- Čekaj, Petra, polako, prvo da spakujemo zimsku garderobu i čizme!

Dakle, osim najdebljih i onih malo manje debelih komada garderobe i čizama koje su nam bile imperativ, spakovale smo i po koji omiljeni komad za onaj emotivni deo nas, da imamo uz sebe nesto što mnogo volimo i što nas usrećuje. Tako sam ja ponela svoju bluzu bez leđa i jednu voljenu kratku haljinu, koje ću s obzirom na klimu moći ponekad da protrljam uz obraz, kao što se Pepa pomazi sa svojim ćebencetom. Pepa je izdvojila svoje četiri haljine i jednu suknju za čiji je transport potrebna kutija kao za šešir! Jedino Iskra nije imala stvari za kojima je nešto specijalno luda, ali je rekla da neće krenuti bez svog jorgana. Petra s druge strane nije htela da krene bez svog žutog ćebeta – utešitelja.

- Mama, ako Pepa nosi svoje ćebe, hoću i ja moje!

Pošteno, Pepin je problem što nema jorgan. Ko joj je kriv što je drugo dete. Čovek je na skajpu izlanuo da u stanu nemamo ni jedan jastuk, zbog čega je Iskra ciknula da se nosi njen jer ona ne može da zaspi bez istog. Srećom, Iskra je ljubav prema jastucima nasledila od moje babe, te su obe imale jastuke uz koje se spavalo gotovo sedeći! U tom slučaju na put se ne kreće bez Petrinog jastučeta, zbog čega sam ja odlučila da se ponese i moje ”norveško ćebe”. Šta ćemo u Norveškoj bez norveškog ćebeta, štrikanog toplog ćebenceta kojim se tamo pokrivaju bebe dok na minusu spavaju napolju, a koje sam ja prebacivala preko leđa tokom popodnevne dremke. Zbog svega pobrojanog ja sam krenula na sever bez vunenog kaputa!!!

Sport Bili kamperske torbe

Sport Bili kamperske torbe (Foto: Slavica Sbo Tripković)

Spakovana oprema za krevet bila je laka, neverovatna 4,5 kila od dozvoljenih 20, ali je kamperska torba pucala po šavovima. Dala sam sve od sebe i od kineskih tzv. vakuum kesa, da tu spakujem nešto knjiga, dve dečije uramljene fotografije, pršutu, akrilne boje i četkice, virtov multifunkcionalni šrafciger kao i kesu sa kozmetikom za negu od glave do pete, uključujući i glavu i pete, kako moje tako i dečije. Torba je pucala, ali kilaža nije probijena! U drugu takvu pero laku torbu spakovale smo dečije omiljene posteljine, jer gde će ljubljena ćebad bez hello kity maca?!

I kako ću ja zauvek na sever bez mog voljenog stolnjaka kojeg sam dovukla čak iz daleke Južne Afrike?! Maska Sunca iz Kenije nije imala šanse da se ugura, ali sam, osim premilog parčeta ručno bojenog platna dimenzija kraljeve trpeze, ponela i praktičan, beli stolnjak od češkog damasta, kada mi dođu gosti, kao i mušemu jer smo deca i ja navikle na nju. Čovek je napomenuo da su nam prozori preko celog zida, kako dnevne tako i dečije sobe, a stan okrenut jugu, dakle celodnevnom suncu, te sam spakovala i valjevske zavese. Verujem da ću preterati ako kažem da sam ponela i metalne alke za kačenje, jer nisam znala gde to tamo mogu da nađem, pa sam spakovala i jedno osamsto grama te gvožđurije!

Da ne bi morali na samom početku da kupujemo sve, od kreveta, preko usisivača i tostera, do pribora za jelo, iz Valjeva sam ponela i po veliki i mali peškir, dakle šest komada, kao i dečije ski pantalone, Petrin kaput i rezervnu jaknu, ali i po moj i Iskrin voljeni kožnjak. Ja nisam dala da se krene bez mojih omiljenih i ekstra udobnih cipela na štiklu. Kad već idem bez kaputa! U Iskrine debele džempere umotala sam jednu uramljenu pločicu sa dečijim likovima, ali i ušuškala moju kuglu sa visećim, presovanim školjkicama koje suptilno zveckaju i razbijaju negativnu energiju. Plastična ćasa sa poklopcem puna mojih i dečijih perli i minđuša doprinela je da elektronska vaga pokaže 19.6 kg!

Pelcer fikusa junak puta

Pelcer fikusa junak puta (Foto: Slavica Sbo Tripković)

Litar rakije spakovala sam u kofer sa dečijim bade mantilima, velikim neseserom sa lekovima za nedajbože, jer Norvežani ne daju lekove bez recepta, osnovnim bojama i lepkom za dekupaž, rolnom samolepljive folije koju Čovek treba da zalepi na kombija transportera, obaveznim diskovima od kojih se ne razdvajam, duvan čvarcima, komadom slanine i 800 grama mešavine kafa moka-minas. Da, u taj kofer, u Iskrin meki prsluk od veštačkog krzna umotala sam flašicu sa pelcerom mog fikusa, a oko čijeg korena je bila obmotana isečena truleks krpa da mu čuva vlažnost, koji je i junak našeg putovanja, jer je netaknut stigao na daleki sever, dok je na primer tuba farbe za kosu prevežena sva ugnjecana! Deca su u svoj kofer uspele da naguraju zimsku garderobu, pa i po čizme, dok je jedan od kofera bio zadužen samo za čarapice i donji veš.

- Ništa mi to ne vadi, tu su mi SAMO omiljene gaćice i majice (26 kompletića!, prim.aut.) – naglasila je Iskra meni koja sam bila na ivici suza, jer sam se suočavala sa činjenicom da se nećemo spakovati u kofere sa kojima raspolažemo. Ili bar ne do subote popodne kad treba da krenemo put aerodroma.

Na sreću, Iskrini i Petrini drugari organizovali su ispraćajne žurke koje su završene obiljem poklona za obe. Dečijoj sreći nisam smela da stajem na put, već sam grcala, odrekla se laptopa, vadila svoje dzempere, pa čak i jedne čizme, i ubacivala dobijene knjige, šolje, crteže, jednu enciklopediju, kao i stakleni, da stakleni, zidni sat sa dečijim likovima! Pepa je dobila i srcoliko plišano jastuče, još jednu “sitnicu” za naše vapeće kofere. U dečije male kofere kojima su već gospodarili plišani drugari: dva velika i po jedan srednji i mini medved, jednorog, veliki i dva mala psa, žirafa, pile i ovčica, barbi lutke i njihova garderoba (gde da zaboravimo njihovu garderobu, šta će obući kad krenu u disco u Oslo!), kutija malih ponija, Iskrina pernica, uspela sam da uguram moje viklere i tvistere, razne punjače i 300 grama šećera u kocki koji je Stara tetka spakovala specijalno za Petru…

Kada je i za poslednji veliki kofer vaga pokazala 20.04 kg, sve je konačno bilo spakovano i majka, sa dvoje dece, 140kg tereta, jednom akustičnom gitarom, kesom sa sendvičima i vodom i ženskom tašnom kojom bi u samoodbrani mogla da onesposobim i Čak Norisa, krcatom dokumentima i elektronikom, mogla je da krene na put.

……….

24 sata kasnije, na dalekom Severu

Čovek: Caco, što nisi ponela džezvu, bogte!!?!

Blogovi