20.11.2016, 11:37

Uzemljenje ili devet meseci kasnije

Pre devet meseci, tačno pred pred ponoć sletele smo u Oslo, uzbuđene, umorne i dezorjentisane. Deca su bila nervozna od puta, neizvesnosti, nespavanja, želje da vide oca posle više od pola godine, stresa zbog prvog leta, svađe koja će sedeti do prozora...

Ja sam bila živa preparirana, spolja mrtva a sa mozgom kojem je pretilo da pregori - da nešto ne zaboravim, da ne pokidam žice od Iskrine gitare, da hrabrim decu, da ne pomešam sendviče, da ne mislim, da ne kažem šta mislim, da ne osećam... Stigla sam u Oslo onakva kakve druge ne podnosim da vidim - kao kuvana noga, bez refleksa i emocija!

 

I kuvana noga danima se ponašala kao da je potpuno normalno spakovati ceo život u nekoliko kofera, isčupati sebe i sve oko sebe iz korena i nastaviti hiljadama kilometara dalje, u potpuno drugačijim ne samo životnim već i klimatskim okolnostima, kao da se ništa nije promenilo. Baš sam bila smešna i nepripremljena. Mada, čovek koliko god da se priprema, iskustvo je jedino ono što se doživi. Naravno, onda je brana popustila donevši mi najteži period u životu za koji se nikako ne može reći da je bio lak, jer sam do 27-me ne samo prošla kolektivno srpsko ludilo već izgubila i oba roditelja. Taj cunami preskačem za sada i vraćam se na ovaj slatki deveti mesec mog boravka u Norveškoj, kad su svi moji Mađari uveliko Norvežani, koji idu na svoje radne zadatke na norveškom sa drugim Norvežanima, kupaju se u Severnom moru i izlaze napolje mokre glave.

Pozdrav iz Severnog mora (Foto: Slavica Sabo Tripković)

Stiže meni pismo iz Imigracionog u kojem mi (pismu) kažu da mi je uslišena molitva, pardon molba, i da mi je produžena viza, te da me pozivaju da se slikam za novu karticu. Tačno uoči Helloweena za koji se već mesec dana priprema celo Oslo, uključujući i našu decu.

-Hahaha, mama će dobiti vizu na Noć veštica, bilo je prezabavno Petri koja se sa sestrom uveliko baškarila u blagodetima posedovanja EU pasoša.

 

Helloween - krvava Meri i Scary Larry (Foto: Slavica Sabo Tripković)

Što bi govorila moja baba "ustala sam, još se nije bilo razdanilo", što u Norveškoj nije problem s obzirom da nam se bliži polarna noć, ispratila decu u školu, a goste u dnevnu sobu, obukla se, stavila pink karmin i s Čovekom pravac u Politi prepunim autobusom koji kasni jer mašinovođe štrajkuju. Autobus putuje kao da smo u Indiji, a ne u jednoj od najbogatijih država na svetu i gradu koji nosi neslavnu titulu najskuplje svetske prestonice. Nisam u stanju da mislim pozitivno, pa se trudim da ne mislim!

 

U Politiu, tačno na vreme izgovaraju: Šlavika Šabo, ma možeš me zvati kako god hoćeš, mislim se, hoćete li da pričamo na engleskom ili norveškom, na engleskom, kažem, kao da je bitno jer od suženja svesti zbog nervoze i neizvesnosti ne razumem ništa. Preljubazna plavuša mi daje uputstva kako da se slikam, uzima mi otisak prsta, a meni samo zvoni ”do kada viza važi”. Osmehujući se plavušasto oko glave kaže nešto što ja prevodim kao vaša permanentna kartica stići će na kućnu adresu za 10 radnih dana. Ne verujem, pa kažem Čoveku da i on pita te Čovek, i on napet, pravi dramski zamajac toliki kao da ulazi u kostim a ne samo u ulogu opuštenog pored mene tempirane bombe, udiše duboko te na nekom jeziku koji u tom trenutku zujanja u glavi i ne prepoznajem, priča... Nasmejano lice sa crvenim karminom potvrđuje da moja kartica važi narednih pet godina, kada valjda stičem pravo da skončam kao Vikinškinja.

Euforija me obuhvata nekoliko sati kasnije, kada je mozak potpomognut šećerom iz kolača usvojio taj podatak.

 

Elem, kada bih pravila sažetak, devet meseci je trebalo meni da se primim na ovo stenovito ali izuzetno šumovito tlo, za razliku od mog fikusa imigranta koji je posle mesec dana prihvatio stvarnost i pustio prvu lisku.

Za zelenu granu prva se uhvatila Iskra, što ne čudi jer je bila prvo dete ne samo meni i Čoveku, već i u našem društvu i bližoj familiji, te je njeno prirodno stanje da je onako kako njoj odgovara. Odmah po dolasku dobila je poziv za školu koja joj je organizovala testiranje i obezbedila prevodioca, da bi razumela šta se od nje očekuje i da se ne bi stresirala od nepoznatog. S obzirom da joj je pripadajuća škola bila podaleko, a ona dete u novoj sredini, dodeljen joj je i taksi da dolazi po nju u osam i da je vraća do pola tri, opet da se dete ne bi sresiralo. Sve o trošku Kraljevine Norveške.

Petrin prvi dan u skoli (Foto: Slavica Sabo Tripković)

S druge strane, Petra, Čovek i ja smo i dalje bili u kandžama naše karme, pogrešnih uverenja, vaspitanja, uslovnih refleksa, navika... napaćeni i prezabrinuti. Čovek je uspeo, ni on ne zna kako, da se u sred Osla zaposli kod gazde Indijca koji je praotac svih gazda prevaranata i mučitelja. Dok je Čovek bivao sve mršaviji a neka mu žlezda na vratu sve očiglednija, Petra je dubila na glavi i smrtno se dosađivala čekajući Iskru da se vrati iz škole kako bi se igrale. Čekala je i norveški personalni broj kako bi krenula u vrtić sa arapskom decom, jer smo živeli u arapskom naselju, a u kom je (vrtiću) trebalo da uči norveški, na arapskom valjda?! Za to vreme ja sam imala dve fantastične šanse, što bi opet rekla moja baba (više citiram babu nego latinske citate!) – da ne zevnem, odnosno da više ne ustanem.

 

Nije bilo znaka ni pored puta ni na putu koji bi nam potvrdio da smo ne samo na pravom životnom putu, već da smo na bilo čemu što je ucrtano na mapu. Jedino što mi nije dozvolilo da skroz potonem bila je vera da mi, kao roditelji, nisamo imali drugo rešenje za našu decu i da moramo biti strpljivi. A učiti se strpljenju u Norveškoj, je kao da izvučete Cern za proučavanje kvantne fizike! Nema dalje, Norveška je totalni zen, kakvi drugi gurui, stari mudraci i budisti, oni su male mace za Norvežane. I oni bi izgubili živce u Norveškoj! Norvežani, ne samo da nigde ne žure, oni kao da nemaju deo mozga koji bi im omogućio spoznaju kako izgleda kad nekom gori pod nogama. Daleko od toga da ne pokazuju saosećanje, vide oni da ti patiš, da si zabrinut, i samo što te ne zagrle kad ti od srca kažu ikke stres! Bare hyggelig! Ama, šta bez stresa, samo veselo!? Alo ljudi, lako je vama da budete veseli, budite vi higeli da nemate od čega da platite kiriju! I oni kao to potpuno razumeju, klimaju glavom, ponavljaju svoje udišuće "ja, ja", i zakažu vam neki termin za recimo sledeći mesec...

Šaljiva ilustracija o Norvežanima i osećanjima (Foto: Slavica Sabo Tripković)

U tih devet meseci, da sažmem i ovo, nakon što je prošla skraćeni pripremni program u školi za decu doseljenika, preskočila pola četvrtog i ceo peti, Iskra je krenula u redovan, šesti razred. Petra je pošla u prvi razred sa šestogodišnjacima, što joj generacijski sleduje. Čovek je ubrzo po našem dolasku, a po mojoj preporuci, napisao sebi i izvršio zadatak "naći belog gazdu" ne zbog rasizma već zbog opstanka u ovoj zemlji sulude skupoće. U međuvremenu smo se i preselili iz Kandahara u jedan šumovito-morski, norveški kraj. Na posletku, ja sam konačno dobila personalni broj i vizu, te sad mogu kao fikus, da se razbaškarim u svojoj saksiji i puštam korenje.