Registracija Prijava preko FB
Kliskalište ispred Kraljeve palate (foto: Slavica Sabo)
Kliskalište ispred Kraljeve palate (foto: Slavica Sabo)
11.12.2016, 10:24

Zima, detinjstvo i Norveška

č: | fb:

Najčešće postavljano pitanje od kada živim u Norveškoj je "Cale, pa koliko je hladno"? To je bilo i jedno od dva pitanja koja sam ja postavljala mojim prijateljima sa višegodišnjim norveškim stažom "pa, kako izgleda ta polarna noć, bude li bar malo svetla"? Ne znam da li svi pitamo u vezi sa onim što nas plaši ili što ne volimo, ali ja to sigurno činim. Najpre, koliko je hladno?

 

Hladno je dugo – i ovo je moj za sada najtačniji odgovor. Odličan odgovor dao je i moj Čovek koji je rekao da koliko ti je hladno u Norveškoj zavisi od toga koliko su te kao dete utopljavali. Što znači, na istoj temperaturi ja se smrzavam, jer su me moji kao malu  ubundavali, a baba ložila vatru u sobi gde sam spavala, zato sam joj mnogo godina kasnije "pila krv" jer su mi deca bila bosa, a leđa mi gola! Čoveku nikad nije hladno, jer je u skladu sa imovinskim statusom svojih spavao u kući ledari koja se godinama gradila, a u sobi koju je grejalo jedino sunce leti. Plus je hladni Mađar (ovo je moj zaključak). Kada je krenuo u Norvešku od jednog drugara je dobio termo dokolenice, "Caco, ja kada bih ovo obuo, ja bih se potukao sa nekim", rekao mi je. Pokušala sam da povežem kakve veze imaju čarape sa tučom. "Pa, toliko bih se unervozio od toplote da bih morao da se pobijem sa nekim!", objasnio je on, te smo čarape sklonili na sigurno.

 

Iskri je hladno još ređe nego njenom ocu, iako bi se dalo pretposaviti da je nasledila malo i moje krvi. Međutim, njoj ama baš nikad nije hladno jer smo kao roditelji bili pametni da slušamo pametnije od nas, pa dete nikad nismo u krevetu utopljavali, niti napolju ubundavali, zbog čega Iskra najradije spava u spavaćici ispod tanjušnog jorgana, dok su radijatori smanjeni na 15 stepeni i za svaki slučaj isključeni iz struje! Svaki pokušaj pokrivanja Iskre dok spava završava se istovremenim njenim ritanjem i zbacivanjem pokrivača.

Da li je Petri hladno još ne možemo da kažemo sa sigurnošću, jer je ona vrlo specifična persona i na to pitanje na istim temperaturama odgovara različito. Na primer, ako treba da se kupa u Severnom moru, nikad joj nije hladno, ali ako treba peške da ide u grad, onda se smrzava. Nekad je u kući u debelom džemperu, dok, na primer, sutradan želi u školu u miniću. Kad bi se analizirale sve okolnosti koje utiču na Petrin odgovor, mogla bih sa sigurnošću da zaključim da ni njoj nije hladno, ali ne baš koliko nije hladno najhrabrijoj među nama – Iskri, jer se Pepa kao mala ipak samoumotavala u njenu najveću ljubav, druga Peškirka, prema kojem je gajila snažnije emocije nego prema mami, koji je na našu sreću bio od frotira.

 

Nisam autoritet u oblasti norveške hladnoće kao ljudi koji su u Skandinaviji 10-ak godina i koji pamte zime od septembra do maja (što se opet svodi na moj odgovor da je hladno dugo), ali s obzirom da je pitanje postavljeno u sadašnjosti, dajem sebi za pravo da podelim svoje iskustvo hladnoće sa vama.

 

Šta znači dugo je hladno? Znači da smo mi došli u Norvešku 31. januara, a sunce je prvi put toplo ugrejalo 4. maja. I da se to nije desilo na moj rođendan, još gore bih se smrzla, ali sam ovako sebi dala na volju da to - "Sunce me ogrejalo" tumačim kao podršku mom norveškom bivstvovanju. Zima je bila duga i hladna, ali ni jednog trenutka hladnija od zima u Srbiji, s tim što sam ja imala i dve otežavajuće okolnosti hladnoće. Najpre, došla sam smrznuta od sopstvene predstave o norveškoj zimi koja je podnošljiva jedino polarnom medvedu, jer je valjda negde prespava, a koju je (predstavu) ledila, da ne kažem podgrevala, moja zamisao polarne noći. Drugo, srca stegnutog jer su mi u Valjevu ostali voljeni prijatelji i moja stara usamljena tetka, a srce kad se stegne, staje cirkulacija i džaba norveški vuneni donji veš i polarna ćebad.

 

Bilo je hladno, ali ne beše hladnije od minus 15 što je i granica za izvođenje beba napolje. Odmah po dolasku u Norvešku nabasala sam na neku literaturu o pravilima oblačenja dece na niskim temperaturama, što bi se moglo sažeti kao "nema lošeg vremena, već samo loše garderobe". A Norvežani su morali da razviju garderobu ako su mislili da prežive. Kao u stihu o mladim partizanima "i po kiši i po hladnom vetru", nema (ne)vremena koje će sprečiti Norvežanina da bude napolju jer imaju sve, od kišnih kapa, rukavica, odela, čizama, jakni otporinih na vetar, kišu, umerene i polarne zime, do dečijih kolica sa istom takvom opremom.

 

Nisu izumrli od hladnoće, ali će im doći glave uvozni majstori, ali o tome u drugom tekstu. Dakle, filozofija oblačenja se zasniva na jaknama koje ne propuštaju vetar i vodu, ispod kojih se slojevito oblači odeća koja nije od pamuka, jer se pamuk nosi leti kako bi hladio telo. Osim vunenih čarapa, Norvežani imaju vunene donje delove, da ne kažem veš, dugačke gaće i potkošulje, za sve uzraste, od novorođenčadi do najstarijih, i to od fashion komada do najobičnijih, sivih ili u nekoj drugoj boji. Naravno, ko zamišlja norveški veš ko srpske vunene čarape – greši, njihova vuna pod prstima je nežna kao pamuk i nose je deca. Pored vunenih, proizvode i sintetičke donje delove, koji takođe zadržavaju toplotu. Deci se još oblače macaste dukserice, zvane flisevi, ili džemperi preko kojih idu pomenute jakne, pantalone i obuća koja ne propušta vodu, zbog čega mališani i njihovi vaspitači i učitelji bar četiri sata provedu napolju.

Singing in the rain

Singing in the rain (Foto: Slavica Sabo)

U jesen i na proleće, deca u vrtićima i u školi imaju takozvana kišna odela, koja uz gumene čizmice, oblače preko svog civilnog odela i kojim se štite od višečasovnog boravka na kiši. Gledala sam Petru kako šljapka po barici dok joj se kiša u slapovima sliva niz kapu od te jaknice-kabanice. U isto vreme, drugar iz grupe pokušava ustima da uhvati kišnicu iz oluka. Za to vreme vaspitačice, u istoj kišnoj opremi, sa kišnim šeširima, s norveškom smirenošću gledaju kako su deca srećna. Ja se kiselo smeškam jer ne smem (sve i da umem!) ništa da kažem, već kroz osmeh kao da sam se tek uhvatila u kolo u folkloru Pepi cedim kroz zube da bih više volela da se ponaša kao što se ponašala dok smo živeli u Srbiji. Slično je i zimi, odnosno kada je sneg, samo što se umesto kišnog odela nosi skafander, i opet isti odgovori "Petra, šta ste radili u školi?", "Igrali se i bili napolju".

U pomenutoj brošuri još piše, ako je temperatura niža od minus 15 stepeni, da se bebe ne moraju izvoditi napolje. U drugim slučajevima vanjsko bebeće spavanje u kolicima je jedan od nacionalnih sportova.

 

Mislim da nema ništa loše u nošenju dugačkih gaća ako spasavaju glavu? Sećam se jednog antologijskog babinog sms-a poslatog davnih godina s ujninog telefona iz Stanine Reke "Cale, imate li drva, jeste pojeli pečenicu, nosite li dugi veš?". Suština starosrpske filozofije življenja spakovana u jedno savremeno sredstvo komunikacije. Naravno da sam nosila dugi veš kada je februara 2012. Ledeno doba okovalo Valjevo, a temperatura išla do -28. Nosila sam i vuneni dugi veš koji mi je kuma Maja donela iz Norveške, sivi, moderan, umesto hulahopki na tanku haljinu! Znam i da neki tipovi nose dugačke gaće, i zašto se onda modna industrija ove severne lepe zemlje ne bi zasniva upravo na modernom a praktičnom donjem vešu?

Norveški park kad grane sunce

Norveški park kad grane sunce (Foto: Slavica Sabo)

Led se konačno otopio krajem aprila, sneg nešto ranije, i u maju je prvi put ogrejalo sunce, da smo se poskidali u kratke rukave. Bilo je toplo onako taman, ko u proleće kada smo mi (sada 40-togodišnjaci) bili deca. Proleće za majicu i prolećnu jaknu, ili za džemperak. Međutim, i to i takvo proleće dugo traje. Uslovni refleks i život u Srbiji sve vreme su me gurali u očekivanje "kad će, kad će?", a leto, na kakva sam navikla, nikako da dođe. I taman mi se učini, evo sad će, kad ono izostane i tih maksimalnih 28 stepeni, pa bude 20. Međutim, norveških 28 stepeni je veliko, kao i norveški dan! Plus ako si osoba zahvalna, kao što ja nastojim da budem, onda je i veće od bele noći!

Sunce je blizu, pa peče, šest uveče a sija kao u podne pa deca sve uz ciku uskaču u Severno more, plivaju i rone, a bebe, još u pampersima, bauljaju po plićaku. Međutim, ja se ne dam, znam da je sve to - ono što se zove "subjektivni osećaj", suv vazduh, drugačija toplota i ostala objašnjenja, ali ne popuštam. Nije mene džaba baba odgajila, pa bez obzira na to što se kuvam na plaži i što su mi izgorela ramena i cevanice, ja ipak neću u hladno Severno more (jel ovo pleonazam?), neću bar preko članaka, da se ne smrznem i da mi se ne prehladi bešika. A Norvežani, oni izlaze napolje i mokre glave, odnosno tek oprane kose, ne znaju da tako mogu da dobiju zapaljenje mozga! O sedenju na golom betonu i da ne govorim, metro stanice su pune mališana iz vrtića koji prekraćuju čekanje sedenjem po betonu. Sede i po podu u metrou ili autobusu ako nema mesta za sve, sede i po travi, mada se traži da nose neke plastične poturače za zadnjice.

Septembar u Oslu

Septembar u Oslu (Foto: Slavica Sabo)

Jesen je bila topla i duga, trajala je do novembra. Prava pravcata jesen iz mog detinjstva, sa puno sunca ali ipak za jesenju jaknu i jesenje cipele. A onda je pao sneg i prekrio norveški breg, na ogromu radost ove snežne nacije koja ga je čekala u niskom startu sa podmazanom skijaškom opremom. Tih dana bilo je hladno, a živa u termometru se spuštala do -13 stepeni. Sad je opet oko nule, te sam ja ovako raspoložena i razgovorljiva.

 

Blogovi