14.05.2017, 07:27

Norveška - moja duhovna praksa

Naša prva, time i najvažnija, godišnjica (kojoj sad ima već skoro pola godine!) u Norveškoj bila je upravo onakva kakva se poželeti može da bi se zauvek pamtila! Dočekali smo je budni uz Petrino deveto povraćanje tako da se nismo previše stresirali što prethodnih dana ne kupismo vino koje se u Norveškoj prodaje po strogo kontrolisanom radnom vremenu kojem jedino konkuriše radno vreme lekara. S tim što prodavnice alkohola rade i subotom do tri, dok lekari svoju smenu završavaju sat kasnije, ali dan ranije! Loša vest za nas bolešljive iz Srbije koji smo navikli da popijemo po čašicu za varenje, srce ili protiv loših snova i odemo lekaru čim se ne osećamo dobro glasi: u Norveškoj ne postoje domovi zdravlja, a alkohol je skuplji od otrova škorpiona. Dobra vest je da se alkohol može kupiti bez recepta.

 

Nakon što je dobri doktor, sa ordinacijom sveže preseljenom iz tržnog centra u kojem smo imali sve, od zubara, preko muzičke škole i HM-a, do slobodne crkve, na periferiji istočnog Osla na drugi sprat neke stambene zgrade u samom centru grada, dijagnostikovao Petri neprevodivu norvešku bolest "omgang sykk", koja nije ni bakterijskog ni virusnog porekla a daje krvnu sliku mirnu kao kod astronauta dok joj simptomi variraju od mučnine, preko temperature i gušobolje do ravnih tabana, te se kao takva ne leči već prolazi sama od sebe, još jednom smo se zahvalili Univerzumu što nas je iz života u jednoj hitnuo u život u drugoj skrivenoj kameri. Gledali smo gde treba da se nasmešimo kad je dobri doktor skinuo plastičnu čašu sa aparata za vodu i dao nam da detetu uzmemo mokraću za analizu.

- Pa zar u ovo?!? – kriknuo je dobri Čovek kojeg mnogo veći potresi nisu uspeli da izbace iz mađarsko-banatske hladne i učtive ravnodušnosti.

- U to je najbolje! – slatko se nasmejao doca, inače naše gore list ali norveškog protokola.

Kako detetu nije bilo ništa osim što je bolesno, srećni smo se vratili kući i godišnjici bez vina našeg izbeglištva.

 

Pet dana nakon Petre razboleli su se Iskra i Čovek. Dete je dva, tri dana imalo izuzetno visoku temperaturu i vrtoglavicu zbog koje sam bila na ivici da pozovem Hitnu pomoć koja jedino radi popodne i ne treba je zakazivati, dok je Čovek imao takvu mučninu da nit je živeo – nit je mreo čitav jedan dan žmureći na sofi.

 

Florans Najtingel je nemoćno gledala svoje ukućane kako padaju od nečeg što čak ne može ni da se prevede, tešeći se da se i najdugovečniji među nama – Norvežani "leče" na isti način. Još mi đavo ne dade mira, te samouvereno izustih kako ja mogu da se razbolim samo od svoje blesave glave. Sedmicu kasnije mučnina i bolovi u mišićima su me zakovali za krevet cela dva dana da bi me dan, dva kasnije grlo toliko steglo da nisam mogla ni da govorim – da me nauči da ćutim, kad već blesava glava nema šta pametno da kaže! Poslužila sam kao paleta simptoma norveškog mačijeg kašlja – ni ime više neću da mu pominjem! - od kojeg sam bolovala bar 15 dana, od kojih pet u krevetu! A još uvek mi se koči leva noga iz kuka.

Tako nam je počela druga godina u Kraljevini Norvešci, kako ju je svojevremeno nazvala mala Petra, slično kao prva – samo što smo umesto psihičkih sad imali fizičke simptome.

A šta se desilo sa tim psihičkim simptomima? Osim što su se nekima od nas konvertovali u fizičke.

 

Žena koja je došla u Norvešku pre nešto više od godinu dana, sa dve devojčice,  140 kila prtljaga i akustičnom gitarom, nije ista osoba koja danas kuca ovaj tekst. Možda nije ni jedna, već više njih!? Čemu me je ova zemlja - savršena učiteljica života naučila, osim da smo najlepše u prirodnom izdanju i to neispeglane, kako kose tako i odeće? Najkraće - da prestanem da se svađam sa životom.

 

Norveška me, osim na Staninu Reku - selo moje babe i dede u kojem je vazduh čist, priroda divlja i netaknuta, voda ledena i ukusna, a ljudi ljubazni, svi se u prolazu javljaju ali i izuvaju kad dodju u goste, najviše podseća na jednog mog beskrajno zabavnog i odanog drugara na kojeg nikad, ma koliko mi je njegova opuštenost kidala živce dok sam čekala da mi nešto završi, nisam mogla da se naljutim. On bi na moj bes i grdnju reagovao šalom i ljubavlju, ne mareći ni zericu što se ja kidam i besnim, ni makac ne bi požurio i na kraju bi sve stigli. Takva je otprilike i Norveška! Kao opušteni, samopouzdani i nasmejani roditelj koji tvrdoglavo dete nežno uhvati za glavu da bi mu kazao da mora da stane i bude strpljiv. E ja sam bila to nestrpljivo dete s omiljenim sloganom: "Bože, daj mi strpljenja, ali brzo!!"

 

Kada me je život saterao u ćošak i pokazao da osim činjenice da sam živa (malo li je na ovu skupoću!) nemam ništa drugo u svojim rukama, ova majka Norveška mi je poručila da običaje - žurbu, život preko reda i stres preko mere zaboravim ako mislim da preživim. Konačno sam uspela da razumem onaj čuveni savet ”manje se nervirajte” koji me je u Srbiji bacao u nesvest od pogađanja u živac! Doktore, kako da se ne nerviram kad me svi nerviraju!?

 

Pa, jednostavno je. Bila sam toliko nemoćna da sam morala to da prihvatim. U sred borbe za opstanak i ostanak u jednoj od najskupljih zemalja sveta suočili smo se sa nadrealno sporom administracijom koju od spajanja neradnih dana više veseli samo dopisivanje sa klijentima i slanje te iste prepiske i redovnom poštom. Da li više ne znaju kako da prorede šume, zbog čega poštari izgiboše od posla, šta li, ali kad god pogledam kroz prozor, stiže jedan poštanski auto. Osnovano sumnjam i da veruju da je redovna pošta bezbednija od elektronske. Da bi čovek proverio elektronsku poštu pristiglu od neke državne ustanove mora da ukuca toliko šifri i kodova kao da pristupa tajni Svetog grala. A sve te šifre i kodove poštar mi je ostavio u poštanskom sandučetu. I kad se ulogujem, čitam: Hei, alle sammen! Sastanak grupe u četvrtak u 9:15!

 

Ko iz neke temperamentnije zemlje želi da dođe u Norvešku mora da ima kilo živaca, ne samo da bi ukucao sve šifre i proverio poštu, već i da bi sačekao da završi neki posao. Ja sam potpuno omašila podneblje, rođena za američki srednji zapad i to s početka prošlog veka, moji živci trepere kao prsti revolveraša, samo čekaju da potegnu. Kod druge šifre već pucam po šavovima, jer naravno da sam je zaboravila!! Razmišljala sam da nađem neko udruženje Španaca ili Meksikanaca, da vidim kako se oni nose sa ovom admistracijom, da se udružimo pa d’udarimo jači, srećom nisam znala jezik, pa sam morala da naučim lekciju od ljubazne Norveške da se prvo smirim, kao dete, da udahnem duboko i sačekam ako mislim da preživim, jer ”ne može svanuti pre zore”. Jeziva lekcija s obzirom da Norveška zimi ne žuri ni sa svitanjem!!

 

Pitanje koje me je držalo u životu glasilo je "šta ja mogu da uradim u ovom trenutku?" Happiness is a journey, not a destination – moto je koji krasi kuće mnogih Norvežana. Moje životno putovanje svodilo se na dobijanje norveških "papira" za koje dva meseca nisam imala uslove ni da konkurišem, a kada smo obezbedili kakav-takav ugovor, sačekala sam još mesec na termin u policiji. Odluka će me čekati za nekoliko meseci u poštanskom sandučetu, naravno. Do tada kao u pesmi Električnog orgazma "ja ne postojim, jer mene nema, ja samo želim da budem negde"... ili da napišem roman - rimejk filma "Šta sve možeš u Denveru kad si mrtav", s naglaskom na Oslo. Tako sam usvojila lekciju da prihvatim ono što promeniti neću, odnosno da se ne nerviram zbog stvari koje ne zavise od mene.

 

Raspevanu i spokojnu, jer konačno u životu od mene ništa ne zavisi, lepo li je živeti bez odgovornosti, dosta sam se ja namorala!, iznenadilo me imigraciono i samo posle mesec i po poslalo mi pisamce na moje ime! Odobrena mi je viza! I da dođem da se slikam za karticu koja će mi omogućiti da postanem vidljiva...  za mesec dana! Kartica sa mojom slikom stigla je na kućnu adresu posle još dve sedmice, ali se zato personalni broj probio do mene kada sam čak i ja izgubila svaku nadu da se rodio poštar koji će uspeti da pronađe moju adresu! Taman me je našao kad je trebalo da zakažem novi termin - za produžetak iste te, privremene vize.

 

Kad se sve sabere, tačno posle devet meseci imala sam i vizu i lekcije i živce na broju. Hvala, majci mudrosti – Norvešci, u kojoj niko nigde ne žuri osim poštara i zaposlenih Norvežana, s tim što ovi drugi žure samo petkom, da završe posao do pola dva, kako bi već do četiri bili negde daleko od stresa i žurbe, u prirodi.