03.12.2022, 08:09

Nisam ja od dobra pobegao

Zvali ga da učestvuje na olimpijadi u Barseloni, kako, kad su mu žena i deca izbegli u Beograd, bar ima baklju koju je nosio na olimijadi u Sarajevu.

 

Zoran Dujaković, rođen je 1957. godine u Podgorici, porodica prelazi u Tuzlu, otac bio vojno lice, gde je rano počeo da se bavi sportom, postao omladinski prvak BiH u stonom tenisu. Kad je završio srednju školu prelazi u Sarajevo, upisuje Pravni fakultet, i počinje da igra za "Bosnu", kao jedan od boljih juniora u Jugoslaviji.

 

Kad je izbio rat u Bosni bio sudija Okružnog suda u Sarajevu, a kad je JNA zauzela aerodrom nalazio se na dežurstvu, desio se incident, dva policajca muslimanske nacionalnosti su poginula, i njega su pozvali na uviđaj, što je, kazuje, bilo neprijatno, civilni sudija, a zove ga vojska, nije ni završio uviđaj kad je zapucalo. Tu je upoznao komandanta aerodroma, što mu je kasnije dobro došlo, jer je ubrzo shvatio da u Sarajevu nije sigurno, dešavale su se loše stvari. Posle desetak dana, već u aprilu '92, je odlučio da ženu i decu evakuiše za Beograd. Kad je došao na aerodrom bilo je hiljade ljudi, ali mu je pomogao komandant, shvatio je šta hoće, i porodica je uspela da uđe u "Kikaš", avion kjoji je zaplenjen od Hrvatske. U avionu nije bilo sedišta, već klupe, da bi što više ljudi stalo, mogla se uneti samo jedna torba, a ljudi poneli tovare, tako da je ostalo stotine kofera po pisti, avion je, pod teretom, dugo drhtao i tresao se dok nije poleteo, kad se to desilo, pao mu kamen sa srca.

 

Sudija, treba li nešto

 

Porodica je uspela da izađe iz Sarajeva, zajedno sa muslimanskom devojčicom, školskom drugaricom njegove ćerke, a on je ostao, zbog radne obaveze. Nadao se da će ratno ludilo brzo prestati, ali nije bilo tako, shvatio je da je i on u opasnosti. U njegovom kraju, gde je stanovao, vladala je grupa čuvenog Luke Prazine, kome je u nekoliko navrata sudio, ali mu je, srećom, davao samo uslovne kazne, pa ga je Prazina pitao, Sudija, treba li nešto da pomognem, ali, sa tim se nije smelo igrati, i iskoristio je kad su evakuisane jevrejske porodice, uzeo kanister sa gorivom i krenuo kolima da izađe, znao je da nema povratka, ili će ga uhapsiti, ili će izaći na srpsku teritoriju. Kad je naišao na prvu barikadu, nije znao ko je tu, ispostavilo da je imao sreće, barikada je bila srpska, prošao je i došao u Lukavicu... Tu je formirano pravosuđe Republike Srpske, skupilo se jedanaest sudija, među njima i fudbaler Boško Janković, koji je bio advokat, počeli raditi, bilo teško, nisu imali ni zakone...

 

Dva puta je uspeo da obiđe ženu i decu u Beogradu, bilo teško preći granicu, video mnoga zla svojim očima, i što treba, i što ne treba, iskoristi uredbu da oni koji nisu rođeni u BiH mogu da idu, i sa Boškom Jankovićem, bivšim fudbalerom "Želje", koji je igrao i za Mildzboro, uspe da se dokopa Beograda, i da se spoji sa porodicom. Nekako ode u posetu prijatelju u Valjevo, nedostajalo sudija, i 1994. ga prime u Opštinski sud. Nikad pre nije bio u Valjevu, morao bi da uzme kartu da pogleda, ali, eto, Valjevo ima istoriju, kulturu, ima poštenih ljudi, ima i onih drugih... Od 2000. godine je advokat, i eto... život tekao mirno, i sin Dejan se bavio stonim tenisom, igrao i za "Zvezdu", bio u Italiji, Nemačkoj, danas je selektor Bahreina. Na internetu video da se pominje da je bio jedan od najboljih stonotenisera BiH, bilo je i drugih, zaboravljeni, ali to se ne može izbrisati...

Zoran Dujaković (Foto: Dragan Todorović)

U njegovo vreme u stonom tenisu bio veliki kvalitet, Šurbek i Stipančić bili neprikosnoveni, treći u reprezentaciji bio Milivoje Karakašević, on je uvek bio među 5 – 6, i uvek je bio na reprezentativnim pripremama, obično u Kranjskoj gori. Biti među deset, bio je veliki kvalitet. U Jugoslaviji se igrao strahovito dobar stoni tenis, "Olimpija", "Vjesnik", "Industromontaža", "Spartak", "Duga resa", "Bosna", u Srbiji jedino "Partizan"... Ištvan Korpa, iz Sente, je igrao za "Olimpiju", kasnije postao selektor Nemačke reprezentacije, još je živ. Sa suprugom Evom je tamo digao stoni tenis na ovaj nivo. U to doba, da se igrao meč Jugoslavija – Nemačka, na sto stolova, bilo bi 100:0 za Jugoslaviju, danas bi bilo suprotno, tako je kad dobar trenerski rad napravi kvalitet. 

 

Otac je ostao u Tuzli, kad je umro sahranjen na Orlovači, stan, koji dobio kao zaslužni sportista, uspeo da proda, bio je prilično oštećen, pokušali su i da mu ga uzmu, spaslo ga što je bio poznat sportista. Kad prodav'o stan, svratio do prostorija "Bosne", video da više nema slike Varajića, kao ni drugih velikana. "Bosna" je bila veliko sportsko društvo, najveće posle "Zvezde" i "Partizana", jedino nisu imali fudbal, ali su prisvajali "Sarajevo", zbog ljubičastih dresova.

 

Predaja baklje Varajiću

 

Među stonoteniserima svi završili fakultet, i muška i ženska ekipa, pa su govorili da su najškolovanija i najobrazovanija ekipa u bivšoj Jugoslaviji. Tu su braća Živanović, obojica dekani fakulteta u Banja Luci, jedan je direktor klinike u Finskoj, tu su i ostali, npr. Suad Jahirlić, prvi pevač grupe "Valentino", koji je doktor nauka, profesor u Nemačkoj, radi za NASU, pored pevanja i stonog tenisa Jaka je uspeo da postane veliki stručnjak.

 

Uvek je bio među osam, Osmanagić bio selektor, dva puta u polufinalu državnog prvenstva, dva puta u finalu turnira Harangoz, jednom izgubio od Kalinića, jednom od Lupuleskua. "Vjesnik" je bio najbolja ekipa, sa Šurbekom, Stipančićem i Čordašom, posle došla generacija sa Primorcem i Lupuleskuom, svetski igrači, a Aleksandru Karakaševiću je znao reći da bi ga trebalo istući, zašto, Dujo, pitao je, zato što bar dva puta nije bio svetski prvak, takav je to talenat bio. U karijeri sve pobeđivo, Valdnera, Mađara Jonjerta, koji je bio svetski prvak. Igrao i u Nemačkoj, drugi put 93 – 95, na severu Nemačke, u gradiću blizu Volsburga. Kad je prešao u Valjevo, uveo Prokuplje u Prvu ligu, treniro Jagodinu, Beočin, Obrenovac, i onda je bilo dosta.

 

Išao je u Sarajevo na memorijalne turnire, poslednji put na Memorijal Kemala Fazlića, kad mu je predavo pehar general Divjak govorio o Fazliću kao borcu Armije BiH, a ne stonom tenisu, pa bilo je i srpskih igrača koji su poginuli, predlagao da se svima njima organizuje turnir, ali ne.

 

Bio je ratni period, koji ne može i ne treba da se zaboravi, mnogo ružnih stvari je bilo, ne bi o tome da priča. Sad kažu, Sarajevo je lep grad, jeste, ali nije za sve, pa njemu je bar teško, jer je tamo živeo, otkud on u Valjevu, pa nije od dobra pobegao. Jednom kad je bio u Sarajevu, ode do suda gde je radio, portir ga jedva pustio, nisu mu dali da uđe tamo gde je radio.

 

Zvao ga suigrač da ide na olimpijadu u Barselonu, kad je rukometaš Saračević nosio zastavu, jeste olimpijada san svakog sportiste, ali gde da ide da nastupa za BiH kad mu je porodica u Beogradu. Zato ima uspomenu sa olimpijade u Sarajevu, nosio baklju u samom centru grada, pre njega je nosio Varajić, i on mu je upalio baklju, on je upalio atletičaru Vinku Pokrajčiću, a olimpijski plamen je upalila Sanda Dubravčić. Do centra došao sa Varajićem, u njegovim kolima, u kolima su ostavili odela, kad se vratili do kola, kaže mu Varajić, daj mi baklju, ja odgovorim, pa treba da vratimo, a on će, vratio si. Posle par dana ga zove, i kaže, evo ti tvoja baklja, još je kod njega.

 

Imao je dosta poznanstava, sportskih veza, a te veze su jake, pamti se to. Obišo pola sveta, kad ga pitaju, jesi li video ovo, jesi li video ono, nije, aerodrom, hotel, sportska hala, i to je bilo to. Dok je igrao u Sarajevu, trening bio od 9 do 11 sati, pa bi otišao na piće u klub "Bosne". Redovno svrać'o Davorin Popović, fudbaleri, košarkaši, odbojkaši... Redovan bio i Kemal Monteno, čiji je očuh, Osvaldo Monteno, Italijan, čije je prezime uzeo, bio domaćin hale za stoni tenis.

 

Stoni tenis je specifičan sport, treba trenirati dva puta dnevno, do besvesti ponavljati iste poteze, bavio se i trenerskim radom, video da roditelji, koji su ko zna kako došli do novca, hoće uspeh dece preko noći, odmah bi da sede u prvom redu Vimbldona, ne ide to tako, to su krv i znoj.

                                                                                          

Tekst je objavljen u nedeljniku "Vreme"