Nasilje nad ženama (ilustracija Dušan Arsenić)
Nasilje nad ženama (ilustracija Dušan Arsenić)
14.10.2022, 07:01

Bez resursa u Tužilaštvu i Centru za socijalni rad, bez plaćenog advokata i terapeutskog rada problem nasilja u porodici ne može biti rešen!

č: | fb:

U Osnovnom sudu u Valjevu za krivično delo nasilje u porodici, u prethodne četiri i po godine, izrečeno je 78 presuda, od toga deset oslobađajućih, dok je 68 optuženih oglašeno krivim. Prema podacima Osnovnog javnog tužilaštva u Valjevu, u istom periodu, prijavljeno je 629 slučajeva nasilja u porodici, odbačeno je 448 prijava, a optuženo je 109 lica.

 

Uočljiva je velika nesrazmera u broju prijavljenih slučajeva nasilja u odnosu na broj optuženih i osuđujućih presuda. Prema rečima sagovornika Kolubarskih.rs iz Osnovnog javnog tužilaštva, Centra za socijalni rad i advokata, odgovor za tu nesrazmeru leži u tome što žrtve nasilja odustaju od bilo kakvog sudskog postupka. Razlozi su brojni, kažu sagovornici, ali najčešći su strah i ekonomska zavisnost od nasilnika, osuda porodice, izostanak podrške, viktimizacija…

 

Službenik Policijske uprave Valjevo Momčilo Gligorijević, član Grupe za koordinaciju i saradnju koja funkcioniše na nivou tri bitne institucije - Policija, Centar za socijalni rad i Osnovno javno tužilaštvo, kaže da žrtva u svakom trenutku može da odustane od tužbe bez ikakvih sankcija.

 

- Prema Zakonu žrtva je oslobođena dužnosti da svedoči, i u tom slučaju tužilac ne može ništa da uradi. Na osnovu mog iskustva i dosadašnje prakse čini mi se da bi ukoliko bi se od momenta kada je prijavljeno nasilje moglo sve da sprovede u, recimo, roku od pet dana, da bi bilo značajno manje odustajanja. Međutim, protokom vremena neke stvari blede, jača uticaj rodbine i prijatelja, kao i uticaj nasilnika koji obećava "nikad više, da će se popraviti, to je poslednji put...". Pored toga, žrtva odustaje i zbog toga što ne želi da pet i više puta prolazi kroz sve to pričajući istu priču različitim institucijama. Koliko god se mi trudili da žrtvu ne izlažemo toj vrsti neprijatnosti, to nije moguće. Evo zbog čega: žrtva prvo prijavi događaj na 192 i dežurnom policajcu mora da ispriča šta se dogodilo, to isto ponovi i policajcu koji dođe na lice mesta, potom i policajcu u policijskoj stanici. Kod tužioca će ispričati najmanje jednom, pa priča i Grupi za koordinaciju i saradnju, koja u većini slučajeva poziva žrtvu, pa u sudu na glavnom pretresu... Dakle, žrtva sigurno od pet do osam puta ponavlja svoju bolnu priču, i onda jednostavno kaže: ne mogu više, i povlači se – priča službenik Policijske uprave Valjevo.

Policija

Policija (Foto: Đorđe Đoković)

 

- Tačno je da u velikom broju postupaka, sama žrtva nasilja u svojstvu svedoka koristi svoje zakonom predviđeno pravo da ne svedoči protiv nasilnika kao osumnjičenog, kada javno tužilaštvo u slučaju odsustva svedoka kritičnog događaja, posrednih i neposrednih, kao i materijalnih dokaza poput medicinske dokumentacije, uviđaja…, ostaje bez jedinog, ali i ključnog dokaza, o čemu svedoči veliki broj odbačenih krivičnih prijava. Nisu retke ni situacije da na glavnom pretresu žrtva-svedok koristi to pravo te imajući u vidu odredbe Zakonika o krivičnom postupku kada se žrtvin iskaz u svojstvu svedoka dat u predistražnom postupku ne može koristiti, neminovno je donošenje oslobađajuće presude. Žrtve najčešće kao razlog ističu to što ne postoji sigurna kuća u Valjevu, ali ima i onih koje su i dalje u strahu zbog pritiska učinioca, ali i nepoverenja u institucije – kaže zamenik javnog tužioca Osnovnog tužilaštva u Valjevu Nevena Matić.

 

Teodora Jovanović, diplomirani defektolog u Službi za zaštitu dece i mladih u Centru za socijalni rad i voditelj slučaja potvrđuje da se često dešava da žrtve u policiji daju jednu izjavu, a kada dođu u Centar za socijalni rad kažu da ništa od toga nije bilo i da „policija ima nešto protiv njih“. Plaše se sredine, ekonomski su zavisne od nasilnika, ali odustaju i zbog dece.

 

- Strah, neznanje, ekonomska zavisnost, nemogućnost da sebi obezbedi adekvatnu zaštitu, sve to tera žrtve da odustanu, uz višestruku viktimizaciju. To je razlog što veliki broj krivičnih prijava bude odbačeno i što se donose oslobađajuće presude. Lako je doneti osuđujuću presudu za fizičko nasilje gde imate izveštaj lekara i izjave svedoka, ali šta u slučju verbalnog nasilja? To stigne pred sud, ali žrtva odustane i kaže da neće da svedoči, a na to ima pravo, i u tom slučaju na osnovu čega sud da osudi? - pita advokat Jelena Kovanović, bivši sudija Osnovnog suda u Valjevu sa višegodišnjim iskustvom postupanja u porodičnim sporovima.


Direktorka Centra za socijalni rad Katarina Milićević naglašava da su posebno ranjiva kategorija žene žrtve nasilja na selu. „One nikad neće izaći iz toga, možete ih edukovati koliko god hoćete, one će vas saslušati i sve usvojiti, ali kad odu odavde, nema šanse da će podneti krivičnu prijavu. To je vrlo retko, na nivou do pet odsto slučajeva“, navodi Milićević.

 

Jelena Kovanović ukazuje na to da Tužilaštvo i Centar za socijalni rad mogu da umesto žrtve podnesu tužbu u parničnom postupku, ali te institucije to ni čine.

Osnovno tužilaštvo

Osnovno tužilaštvo (Foto: Đorđe Đoković)

Kovanović objašnjava da je nasilje u porodici regulisano kroz tri zkona: Zakon o sprečavanju nasilja u porodici, koji se primenjuje urgentno kada dođe do nasilja sa izricanjem hitnih mera, i to su mere pre pokretanja krivičnog i parničnog postupka, zatim Porodični zakon i Krivični zakon. Zakon o sprečavanju nasilja u porodici i Porodični zakon imaju za cilj da spreče objektivno nasilje, dok Krivični zakon predviđa sankciju odnosno kaznu za učinioca krivičnog dela - nasilnika.

 

- Za postupanje su ovlašćeni Tužilaštvo, Centar za socijalni rad i sama žrtva. Policija nakon procene rizika učiniocu krivičnog dela izriče mere 48 sati, a na predlog javnog tužioca sud može ovu meru da produži na još 30 dana. I Porodični zakon, koji je donet 2005. godine, predviđa potpuno iste mere zaštite od nasilja u porodici kao i Zakon o sprečavanju nasilja u porodici donet 2017, ali se te mere izriču u parničnom postupku, i osim same žrtve koja može da podnese tužbu, ovlašćeni su i tužilac i Centar za socijalni rad, ali u praksi oni tužbe ne podnose. Imamo primer Zrenjanina gde se paralelno vode i krivični i parnični postupak, gde je Tužilaštvo podnosilo parničnu tužbu za izricanje zaštitnih mera – kaže Kovanović i dodaje:

 

- U Valjevu, kao i u većini gradova u Srbiji, to nije slučaj. Ali to je donekle razumljivo jer u ovoj situaciji kada je na tužilaštvo prebačena istraga, uvođenjem tužilačke istrage, pa su im još pridodati i delovi parnice, a broj zamenika javnih tužilaca je ostao isti, mislim da je nemoguće da oni i fizički postignu sve to. Nije u pitanju samo to da se podnese tužba u parničnom postupku, reč je o tome da tužilac mora i da zastupa žrtvu, da bude prisutan, jer ukoliko se ne pojavi na jednom ročištu, to znači da je tužba povučena i onda bi sve moralo da krene iz početka. Bilo bi daleko lakše, ali i efikasnije, da svi ti organi koji već imaju informacije, a pritom imaju i potrebna znanja, pokrenu postupak i pred parničnim sudom. To omogućava da se i posle isteka roka od 30 dana mere nastave, jer one u parnici mogu da traju i do godinu dana. To, takođe, omogućava da se kroz službu traži privremena mera koja podrazumeva da ukoliko postoji opasnost od nastupanja nenadoknadive štete, ugroženosti života ili dobara, sud pre presude donosi privremenu meru da mere važe do pravnosnažnog okončanja postupka kroz rešenje. To bi bio jedini način da se efikasno i u kratkom roku preduzme zaštita žrtve nasilja i da se nasilje zaista zaustavi. Ali, tužilaštva nemaju dovoljno kapaciteta, kao ni Centar za socijalni rad koji uz to, za razliku od tužilaštva, plaća i troškove postupka u parnici. Mislim da i to osujećuje Centar da i oni podnose tužbe umesto žrtava nasilja, plašeći se da će izgubiti spor i da će morati da plate sudske troškove, a oni budžet za to nemju – kaže Kovanović i navodi jedno od mogućih rešenja:

 

- Kao što je predviđeno da advokati obavezno zastupaju oštećene maloletnike u svim sudskim postupcma, pa ako ne angažuju izabranog advokata postavlja im se advokat po službenoj dužnosti i njegovi troškovi padju na teret budžeta, da se to primeni i u slučaju žrtava nasilja u porodici. Na kraju sudskog spora troškovi bi išli na teret tuženog koji bi bio u obavezi da nadoknadi državi troškove za angažovanje advokata po službenoj dužnosti. Vrlo je bitno to da u takvim situacijama žrtva ima pored sebe nekoga ko ima dovoljno znanja i sposobnosti u vezi sa porodičnim nasiljem da vas vodi kroz postupak, koji uopšte nije jednostavan. Kada bismo imali situaciju da žrtvu na startu, od poziva policiji, zastupa neko ko ima znanja da vodi postupak, i da žrtva pritom ne bude opterećena da li će moći da plati troškove odbrane, ali i da na neki način bude osnažena da istraje, sigurno bi se obezbedila daleko efikasnija zaštita – smatra naša sagovornica.

Jelena Kovanović

Jelena Kovanović (Foto: Kolubarske.rs)

Prema rečima Jelene Kovanović zakonski okvir nije loš, ali se problem pojavljuje kod primene zakona, a naročito kod izvršenja mera i višestruke viktimizacija žrtve.

 

- Kada bi se sve to koncentrisalo u jedan postupak, kada bi moglo već u policiji, ili bar pred tužilaštvom, da prisustvuje i advokat, i da se taj iskaz žrtve može koristiti u svim postupcima, izbeglo bi se to da se ona saslušava i do deset puta za jedan isti slučaj. Recimo, za maloletne učinioce krivičnih dela je predviđeno saslušavanje maksimalno dva puta. Mislim da je to sasvim dovoljno te bi bilo poželjno primeniti to i kod žrtve nasilja. Ovako ona svoju priču ponavlja policiji bar tri puta, zatim Centru za socijalni rad, tužilaštvu, pa u jednom postupku pred sudom, pa u drugom postupku pred sudom… Tako se žrtva tera da ponovo proživljava traumu – kaže Jelena Kovanović.

 

Pitanje je da li mi uopšte znamo kolike su razmere porodičnog nasilja. Prijavi se tek jedna trećina, a možda i manje. U našem društvu postoji veoma visok prag tolerancije na nasilje, pa se dešava da ni same žrtve ne prepoznaju da su žrtve nasilja. Fizičko nasilje prepozna svako, ali ekonomsko, emocionalno, psihičko zlostavljanje…, mnoge žene nažlost to ne doživljavaju kao nasilje.

 

- Ono što takođe predstavlja problem jeste neusklađenost samih zakona po pitanju definicije člana porodice koji može biti žrtva nasilja. Naime, Krivični zakon ne predviđa mogućnost da zaštitni objekat tog krivičnog dela budu osobe koje su u emotivnoj vezi. Emotivne partnere prepoznaje Porodični zakon i Zakon o sprečavanju nasilja u porodici. I onda dolazite u paradoksalnu situaciju da se nekome izreknu mere po Zakonu o sprečavanju nasilja u porodici, da mu se i u parničnom postupku izreknu te mere, ali da se za njega ne može voditi krivični postupak za krivično delo nasilje u porodici jer prosto ti emotivni partneri nisu po zakonskoj definiciji lica koja se smatraju članom porodice prema kome može biti izvršeno nasilje. Navešću primer. Ukoliko se radi o fizičkom nasilju i lakoj telesnoj povredi, koja nije naneta opasnim oruđem ili oružjem, ili ako se radi o verbalnom nasilju gde je izrečeno niz uvreda, tu je žrtva prepuštena sama sebi da postupak vodi po privatnoj krivičnoj tužbi za uvredu i laku telesnu povredu. A isto to da se dogodilo u braku ili u vanbračnoj zajednici to bi se tretiralo kao krivično delo nasilje u porodici za koje je zaprećena daleko veća kazna. To je recimo neusglašenost samih zakonskih definicija – navodi naša sagovornica.

 

Nasilje nad ženama (ilustracija Dušan Arsenić)

Nasilje nad ženama (ilustracija Dušan Arsenić)

- Pošto se izriče veliki broj uslovnih osuda, našim Krivičnim zakonom je kao poseban oblik krivičnog dela nasilja u porodici predviđeno da je kršenje mere, koja je izrečena u parničnom postupku, takođe radnja izvršenja krivičnog dela nasilje u porodici. To praktično znači da se u parnici, koja se po pravilu brže završava jer su mnogo kraći rokovi, po Porodičnom zakonu izreknu zaštitne mere, a paralelno sa tim se vodi i krivični postupak, u slučju da onaj kome je izrečena mera tu meru prekrši, žrtva ponovo mora da ulazi u celokupan krivični postupak. Znači, ponovo krivična prijava, tužilaštvo, sud, i da se dokazuje da je nasilnik izvršio krivično delo. A bilo bi daleko bolje, a za žrtvu lakše, da je predviđeno da to nije poseban oblik dela, nego ako se parnični postupak završi ranije, a po pravilu se završava, a krivica stigne do suda, ovaj postupak je pravnosnažno završen, i ako postoji izrečena mera, ako se već izriče uslovna osuda, da se kazna uslovi poštovanjem mere. U slučaju da nasilnik prekrši meru treba da se opozove uslovna osuda, a ne da se vodi novi krivični postupak. Time se izbegva i viktimizacija žrtve, jer treba samo da se dokaže da je mera prekršena – objašnja Kovanović.

 

Ona ukazuje na još jedan problem. Postoje mere za objektivno sprečavanje nasilja, postoji i represija, odnosno kazne za učinjeno krivično delo, ali je totalno odsustvo terapeutskog rada sa žrtvama nasilja, nasilnicima, ali i članovima porodice koji su svedoci nasilja, pre svega deca.

 

- Važno je da se pronađu uzroci takvog nasilnog ponašanja i da se eventualno otklone. Nisam ja za priču ili jadikovku kao nasilnik je isteran iz svoje kuće, on nema gde. Jednostavno, svako ko učini neko delo koje je suprotno zakonu rizikuje da ostane bez slobode, nekog dobra, stana, novca… Ali isto tako smatram da sa nasilnicima treba raditi. Prema statističkim podacima najčešći uzrok nasilja u porodici je alkohol, zato mislim da ne treba čekati da nasilnik ponavlja krivična dela pod dejstvom alkohola, da bi mu se izrekla mera obaveznog lečenja. Isto je i sa narkoticima i sa patološkom ljubomorom koja predstavlja psihički poremećaj, te je neophodan rad sa terapeutom. Ali za to su nam potrebni terapeuti, a nažalost većina gradova nema dovoljno lekara odgovarajuće specijalizacije ili psihologa ni za redovne slučajeve. Ne vodi se račun ni o sekundarnoj viktimizaciji članova porodice, jer svako nasilje koje se odigra u prisustvu članova porodice ujedno je nasilje i prema njima. Ali recimo, oni nikada nisu označeni kao oštećeni, kao žrtve nasilja u porodici. Oni su obično „samo“ svedoci. Ni sa njima se terapeutski ne radi, posebno ne sa decom, a u velikom broju slučajeva i oni kasnije postaju nasilnici – kaže advokat Jelena Kovanović i zaključujue:

 

- Mi možemo imati najbolje zakone i osigurati njihovu primenu, ali bez prevencije i terapeutskog rada problem nasilja, ne samo u porodici nego svakog vida nasilja, ne može biti rešen!

 

Ovaj tekst je nastao u okviru projekta "Unapređenje bezbednosti žena u Srbiji", koji sprovodi Agencija Ujedinjenih nacija za rodnu ravnopravnost i osnaživanje žena u Srbiji (UN Women), uz podršku Norveške ambasade u Beogradu. Stavovi u ovom tekstu pripadaju isključivo autorima i autorkama, i ne predstavljaju nužno stavove UN Women i Norveške ambasade.

 

 

 

 

 

Aktuelno

Izložba u Trnavcu (foto: IUS Trnavac)
U Internacionalnom umetničkom studiju Pre 1 sati 38 minuta

Otvorena izložba "Terra – Skulpture"

U Internacionalnom umetničkom studiju "Radovan Trnavac Mića" otvorena je izložba pod nazivom "Terra -Skulpture". "Čast nam je da imamo priliku da ovde u Interancionalnom umetničkom studiju...

 (foto: )
Ponosni na ovaj jubilej Pre 1 sati 37 minuta

Škola u Brežđu obeležila 130 godina postojanja

Škola u Brežđu, koja nosi ime čuvenog vojvode Živojina Mišića, proslavila je sto trideset godina postojanja. Škola "Vojvoda Živojn Mišić" osnovana je 1892. godine, a jubilej je proslavljen uz...  · 1 komentar

Opštinska uprava Ub (foto: Dragana Nedeljković)
Podrška akademcima Pre 22 sati 38 minuta

Konkurs opštine Ub za studentske stipendije

Do 2. decembra otvoren je konkurs za dodelu stipendija studentima koji žive na teritoriji opštine Ub. Uslovi za sticanje ove vrste podrške u studijskoj 2022/23. godini  nisu menjani u odnosu na...