27.10.2014, 17:59

Izmišljen razgovor sa Ivom Andrićem

Gospodine Andriću, u jednom od brojeva NIN-a, iz osamdesetih godina Vuk Krnjević najbolji poznavalac vašeg  opusa ali i ličnosti je objavio tekst pod naslovom: „Andrićeva  odbrana“, u kojem navodi tri čoveka koji su javno napala vaš rad. Zanimljivo je da su sva trojica živela i delovala u različitim sredinama Zagrebu, Beogradu i Sarajevu. Zagrebčanin Antun Branko Šimić, je 1919 g. kritikovao Vaše lirske tekstove u časopisu „Vijavica“ (Zagreb, 1919, IV)  nastale oko prvog svetskog rata, navodeći da je knjiga diletanska, koju je namoguće doživeti.

Šimić je bez pardona surov prema Vašim pesmama: „On najpre nešto misli, onda misli o tom mišljenju: tako se čini da je nastao sav taj lirski feljtonizam. Stilizovan, skalupljen, s arhitehtonikom i poentiran". Pred  dva svetska rata 1937. atak na Vaš književni rad je učinio u Beogradu , Velibor Gligorić u tekstu: “Iz kniževnog i pozorišnog života“. Ovom prilikom on je napao „pripovetke Ive Andrića, koje je izdala Srpska književna zadruga u svom poslednjem kolu“, koje  su po njemu: „ostavile problem svoga vremena sasvim po strani. U njima je život zaustavljen kao otkucaj sata u nekim finim rezbarijama na ukrašenom časovniku. Teme koje su u njima obrađene toliko su vremenski daleko od nas, toliko neaktuelne, da se dobija utisak da pripadaju minulim stolećima.

Ta minulost daje Andrićevom pripovedanju karakter legende, bajke, skaske...“ Saralija Muhamed Filipović  je, čini se, bi  najoštriji u napadima na Vas. On je to učinio 1967 g. kada ste već uveliko bili nosilac Nobelove nagrade, koju ste dobili 1961. preko svog teksta: „Bosanski duh u književnosti – šta j to?“ Objavaljenog u časopisu „Život“ (god. XVI, broj 5 maj 1967.). On je Vaše delo, izuzimajući „Prokletu avliju“, svrstao u nacionalnu  obojenu literaturu, koja je nastala u Bosni za poslednjih sto godina i ona je Bosnu više djelila negoli mnoge vojske koje su preko nje marširale i u njoj krv proljevale...Ta literatura počinje 70 – tih godina 19 stoleća da bi početkom 20. stoleća dobila naročit zamah u pobuđenim nacionalnim pokretima kod njihovih duhovnih inspiratora, Kočića, Đorovića itd...a kulminirala kod Andrića, koji je njen najbolji i najveći predstavnik“. Šta se zapravo krije iza napada ova tri čoveka koja su živela u različitim vremenima i u različitim političkim centrima?

Ivo Andrić : „ Svašta sam slušao i čitao o stvaralaštvu i stvaraocima u umetnosti i uvek sam, pravo da kažem, čudio otkud to da se ta velika i stalna želja, da se govori i sudi o umetnosti javlja najčešće kod ljudi koji umetnost ne razumeju i ne vole. Verovatno da to dolazi od potrebe tih ljudi da sebi i drugima objasne svoju nemogućnost da vole i nesposobnost da razumeju; da je opravdavaju pred sobom i pred drugima. Od prirode lišeni shvatanja umetnosti i ljubavi za nju, oni ipak oštrim umom vide koliko je velika njena uloga u svetu i bar naslućuju njenu snagu, a u isto vreme uviđaju jasno da nesposobni do kraja prodru na to područije. Kako neće i ne mogu da se pomire s tim da postoji nešto što je njihovom umu i shvatanju nepristupačno, oni se bacaju na umetnost kao na „predmet“ svojih studija, u nesvesnoj želji da tu umetnost  sa kojom se na svakom koraku susreću, a koja za njih ostaje hortus clausus, savladavaju  bar spolja, da uzmu njeno tumačenje u svoje ruke, da joj oni određuju prirodu, propisuju zakone i postavljaju ciljeve“. 

Željko Krstić: Gospodine Andriću, na jednom mestu ste napisali da će se  kritičari, prema svakom napisanom delu odnositi kao da to nije intelektualna svojina, autora, već njihovo vlasništvo sa kojim oni mogu da rade šta hoće. Šta mislite zbog čega je to tako?

Ivo Andrić : „Najbolji deo ti si otuđio i prepustio tuđim, nepoznatim mozgovima, tuđim ustima i tuđim perima da ga tumače prema svojim shvatanjima, svojim nagonima i interesima. Svak ima nad njima više vlasti nego ti sam. Ni za života ni posle smrti ti više nisi zaštićen ni siguran. Sve može da ti se desi. Na tebi i na tvom delu nastojaće da se iskale ikonoklasti, koji nagonski žele da sve ono što je uspravno vide kako izgleda kad je oboreno, manijaci koji vole da pljunu i prikvase u tuđe delo, pogotovo ako uživa neki glas, zavidnici koji, ne mogući da poreknu  delo, žure da unize i uprljaju onog ko ga je stvorio. Poštovaoci će ga braniti, ali često i onako kako ne želiš i onako kako ne voliš. Za tvoje delo zaklanjaće se i čestiti borci raznih pravaca i ideologija, i fanatici koji sa njim nemaju nikave veze, i služiti se njim bezobzirno u meri u kojoj im to koristi i na način na koji im najbolje  odgovara. Ne tražeći nikad tvoj pristanak, tumačiće te proizvoljno, često i namerno naopako. Po tuđoj volji, i na tvoju štetu bićeš čas gvelf a čas gibelin.[1]

Željko Krstić:  Gospodine Vuk Krnjević je u navedenom tekstu napisao da ti spoljašnji faktori ma koliko bili cinični ili jarosni, po Vašem mišljenju, slabiji su sa svoje destruktivne snage od protivurečnosti i raskola što sam čin umetničkog stvaranja nosi sam po sebi. Vi  smatrate da ono unutarnje, duhovno, i po snazi i po razornosti, po opasnosti za delo je mnogo intezivnije i trajnije od svih nasrtaja spolja... Ipak, u svemu  tome Vi vidite jednu apsurdnost, odnosno da je pisac zaštićen kada piše o opasnim stvarima koje ga mogu ubiti. Na koji način?

Ivo Andrić: „Krnjević je to dobro zapazio. Ja bih samo dopunio, moju interpretaciju koju ste vi već delom naveli u pitanju: „ da bi se stvorilo jedno umetničko delo, potreban je ogroman rad mašte. I taj napor  ne treba prosuđivati samo po tome što je ostvareno i uspelo, nego po onome što je neuspelo i odbačeno prilikom rada i što će nama čitaocima i gledaocima zeuvek ostati nepoznato. Kad se pomisli na sve to čovek se pita kako pisac može izdržati takav poziv. Kako mu u rukama ne eksplodira oruđe kojim se služi i ne ubije njega samog umesto da stvara po njegovoj volji. Ali izgleda da su oni koji rade takve opasne poslove upravo zaštićeni upravo time što žive u unutrašnjosti događaja, u samom srcu opasnosti“.

Željko Krstić: Gospodine Andriću, dozvolićete da primetim da Vi smatrate da estetika nije primarna za jednog kniževnika. Čak ste negde naveli da je estetika podložna promenama. Borbu za nadmoć jedne estetike uporedili ste sa borbom za pobedu jednog od četiri  godišnja doba. Dakle uzaludnu borbu u kojoj „samo ljudi bogate, stvaralačke prirode imaju sposobnost da se živo zainteresuju i za stvari ze koje nemaju nikavog ličnog interesa, i koji čak ni njihovoj sujeti ne ugađaju". Biću slobodan da Vas upitam za recept i kako se to može postići?

Ivo Andrić: „Prvo ću vam reći da sam morao da sam sebe dozivam i opominjem i budim iz zanosa, da sam sebi dovikujem da život nije sačinjen od lepote, da se treba čuvati od nje kao od uroka. Tragika lepote je u tome što ne može da ne postoji a ne može da traje i da se drži. Drugo,  što želim da istaknem je da mi bar znamo da se svi ljudi u svim vremenima i prilikama, otkad se pamti, žale da je život neizdržljivo težak i da mu ne vide smisla ni izlaza. Zašto bi naše vreme bilo drugačije? Ovaj svet je, bar onakav kakvog ga mi vidimo, veliki časovnik koji nikad, ni prvog dana kad je prohodao, nije pravilno radio“.

Željko Krstić:  Šta je po vama vrhunac umetničkog dela i delovanja, i odakle proizilazi i kada  ta umetnička kreativnost i nadahnuće - zalazi i utihnjava?

Ivo Andrić: „Drago mi je što ste mi postavili  to pitanje. Pozicija pisca nije da priča svoju privatnu priču. Put do istine a to je vrhunac umjetničkog djelovanja i djela, proizilazi iz opšteg, trajnijeg, dugotrajnog. Bitan je duh kojim je nadahnuta istina- priča, ali ne da od svog života stvara priču. Oni koji to čine greše i prema sebi i prema čitaocima, a najviše prema istini... Što se tiče drugog dela pitanja, o utihnjavnaju, mogu vam reći da je moje iskustvo sledeće: Pišeš dvadeset, trideset godina, posmatraš oko sebe i kockaš  u sebi, nižeš lica i prizore, izvodiš zaključke, stvaraš sudove, i - sve to objavljuješ i saopštavaš svetu. Tako dug niz  godina radiš prividno s lakoćom, sve brže, smelije i savršenije. A onda malo pomalo, najpre neprimetno i neosetno, pa sve jače i očiglednije presušuje izvor tvog pisanja. Još neko vreme ponavljaš i prekrajaš stare reči i dosetke, ili cediš  poslednje kapi svoje stvaralačke moći, a onda prestaje i to. Ali tada, upravo tada, kad ne umeš ni sam sebi ništa da da kažeš ni objasniš, pojavljuju se pred tobom lica iz tvojih knjiga i traže od tebe da potvrdiš ono što si pisao, da i ti lično sada prođeš kroz sve tesnace i iskušenja kroz koje si ih provodio, da živiš, patiš i likuješ onako kako oni, po tvojoj volji, pred celim svetom moraju da žive, pate i likuju, i da umireš njihovom smrću koju si sam zamislio i opisao“.

Željko Krstić: Negde ste rekli da je stvaranje dela, odnosno samo  delo igra?

Ivo Andrić: „ Djelo je igra, sudbinska doduše. Ali je igra. A u igri ‘kao u svakoj umetnosti, čovek gubi sve’. U tome nema mnogo uspjeha bilo kakvo prikrivanje. I samo saznanje da u svakom vremenu postoje takozvani veliki pisci za svoje vreme, tj. oni pisci koji  umiju da pišu za ljude i shvatanja vremena u kojemu oni žive, ali da će kao pravi pisci ostati samo oni koji su umeli da da daju najbolju sliku svoga vremen, čini da pisac i ne treba da se obazire na prolazna shvatanja i dnevna raspoloženja“.

Željko Krstić: Vidljiv je Vaš humanistički pristup svemu, pa i sopstvenom delu. Očito da vaša opsesija nije bila lepota već istina, težnja za istinom, ma kakve kosekvence bile po Vas. Da li je to na neki način Vaša odbrana od prolaznosti?

Ivo  Andrić: „Od kako radim ovaj posao, ja se držim stvarnosti i, držeći se nje, nastojim da sebi i drugima objasnim koliko mogu od te beskrajne stvarnosti, sa svim pojavama od kamena i biljke do čoveka i do svesne misli i tamnih nagona u njemu, od nebeskih svetlila, koja nas dok ih gledamo, bacamo u bezizlazne zanose, od sna i mašte – do hleba koji jedemo i zakona po kojima živimo i svih potreba kojima smo podložni“.

Željko  Krstić: Gospodine Andriću,  na kraju ovog divnog razgovora, predaću Vam  tekst koji se odnosi na Vašu (za)ostavštinu. Njega je u  Vreme- nu od 8. januara 2001 g. objavila  Žaneta Đukić- Perišić pod naslovom: „Ko je autor teksta“. Žaneta Đukić- Perišić se bavi Vašim tekstom  objavljenom u šesnaestom i sedamnaestom  broju  Svezaka  Zadužbine Ive Andrića,  navodeći da Vaš  rukopis čita, dešifruje i tumači već više od jedne decenija „tvrdeći“ da bih s visokim stepenom sigurnosti, mogla reći da je tekst ispisan Vašom rukom". Za  gospođu Žanetu nije u ovom trenutku sporan rukopis. Njenu nedoumici izaziva „stil kojim je pisan, sintaksa, leksika i tematika. Ako se pogledaju Vaši tekstovi u najranijoj mladosti đačkog doba, zatočeništva i konfinacije (1914-1918), pisma, beleške u sveskama...“-  veli Žaneta,  ističući jednu kvalitativnu stilsku konstantu: „ Andrićeva rečenica je uvek bila čvrsta, precizna i jezgrovita, jasno srezana, briljantno školovana, kao u kamenu isklesana i do perfekcije uglačana. Mnoge izraze upotrebljene u tekstovima iz poslednjih brojeva Svezaka, koliko je meni poznato, ne nalazimo nigde u Andrićevom književnom opusu. Ne bih se zaklela da sam negde u Andrićevim objavljenim delima ili rukopisima videla reči i izraze poput: žrtvovanje, otoič, otoičašnji, uverisati, posepce, biti u prevazi, slučiti se, vrze po glavi, blagočasnost, umoriti, naknaditi“.                             

Gospođa  Žaneta ističe da se boji da u ovom  trenutku ne ume da da pozitivan i jasan odgovor na pitanje- ko je onda autor teksta ispisanog Andrićevim rukopisom? Sa njenim mišljenjem se slažu i Miroslav Karaulac i Dušan Ivanić. Kniževnik Miroslav Karaulac smatra, da objavljeni  radovi po jeziku, stilu i po svojim sadržajima oštro odudaraju od prepoznatiljivog Andrićevog književnog rukopisa. Profesor Dušan Ivanić, sa Katedre za srpsku  književnost Filološkog  fakulteta u Beogradu, čitajući u objavljenim Sveskama kao rukopis Vule Pupavac, je posumljao da to može biti Andrić. On kaže: „Ništa u tim tekstovima nije me moglo podestiti na Andrića. Mislim da je cijeli postupak  pripisivanja teksta Andriću obavljen, ako smijem reći malo preoštro, nestručno i nekvaliltetno. Ti tekstovi su nevredni. Kako bi se prihvatio da je ovo Ivo Andrić, onda više ne bi posojalo jedinstvo njegovog dela“.

Ivo Andrić: „Iz svega se može zaključiti da je nekom bilo stalo da obzvredni moj književni rad. Neko je izgleda hteo da pokaže kako sam nepismen, i da mi je neko drugi pisao romane. Ni jedno od pomenutih troje autora, nisu ni pokušala da odgonetnu ko bi makar i u tragovima bio vinovnik. Očito da iza svega stoji pojedinac koji je mogao da zaviri u kutije koje su zapečaćene u arhivu SANU-a. To su upravo individue koje pošto žele da uđu preko mene u onaj zatvoren vrt".