28.08.2016, 10:15

PIVO

Neobavešteni ljudi, koji uz to nemaju pametnijeg posla, mnogo lošeg govore o pivu. Ogrnu se belim mantilima pokazujući uporedne fotografije zdravog i „pivskog srca“, pri čemu je ovo „pivsko“ pohovano nekakvim opasnim žutilom od kog se umire bez pozdrava. Tvrde da pivopije, kao osobeni znak, imaju onaj odvaljeni abdomen, kao da su progutali loptu za plažu. Za njih je taj plemeniti zlatni sok u flašama i konzervama – samo polazna stanica na kratkom putu u žestoki alkoholizam obojen belim miševima.

 

A ja sam o pivu čuo sasvim drugačiju priču mnogo pre nego što sam ga probao. Reče mi jedan čovek da su 42-ge, kada je on bio desetogodišnjak, nadmeni Nemci, za komandu, izabrali baš njegovu praznu i naherenu kuću. I, pošto im se komanda nešto odužila, pošalje im Treći Rajh jedno veliko bure sa slavinom ispred kog se odmah napravio savršen red zelenih šlemova sa limenim kriglama. Čovek mi reče da su on i njegovi vršnjaci takođe stajali u tom nemačkom redu bez guranja, čekajući pivo za svoje namrštene očeve pod šajkačama. Reče mi još da su posle, kada je B-vitamin ošamutio i okupatore i porobljene, svi posedali u šljivik, gologlavi i zagledani u jednu tačku. Onda su „fricevi“ iz džepova na grudima vadili fotografije svojih plavokosih bavarskih porodica koje nisu videli godinama psujući Hitlera na sva usta, a očevi klimali glavama nemajući ništa protiv (ko zna di li bi uopšte došlo do Drugog svetskog rata da je u svetu bilo više piva krajem tridesetih godina prošlog veka?).

 

Pivo goji, tu nema diskusije, ali ne postoji ništa što tako vatrogasno ubija žeđ kao ono – kipeće hladno, sposobno da skine skramu sa očiju a mozak pokrene iz užarenog mrtvila. Dobro znam da i najsporija fudbalska utakmica, recimo Hajduk Kula – Železnik, ili Novaci – Kadina Luka, uz pivo postaju finale Lige šampiona ili derbi od kog se spravlja fudbalska istorija. Uz pivo, takođe mi je poznato, i najdosadniji „padobranci“ koji bez pitanja uskaču za vaš sto i započinju priču o svojoj turobnoj intimi, začas se preobrate u nekog čiji vas privatni život zanima a lični problemi pogađaju u srce. Ih, koliko se puta na moje oči posle pet-šest penušavih polulitri odustalo od razvoda braka, osvete neprijatelju, zameranja s prijateljima, zlopamćenja braći… Od besmislenih rivalstava, navijačke netrpeljivosti i političkog nerazumevanja. Uz pivo praštanje je običaj a ovaj dužnički, neizvesni i raspamećujući život – obično more do kolena – samo se izuješ i zavrneš nogavice…

 

Prema tome, tačno je da pivo spada u alkohol od kog se postaje alkoholičar, tačno je da srce uvija u ono salo od kog ne može da se diše, kao što je tačno i to da neki muškarci zbog njega liče na žene u drugom stanju… Ali je isto tako tačno da, ako umeš s tim „čudotvornim eliksirom“, onda si zajahao Šarca Kraljevića Marka koji je toliko pametan i brz da te uvek na vreme vrati kući.

Jedan sam od onih koji znaju s pivom. Jedan od onih koji su prepoznali oba ta ključna momenta – kada početi a kada završiti konzumaciju. Tako sam svoje prvo popio kao maturant na Opštinskom brdu, kada mi je, odande, ostatak sveta bio pod nogama, a nebo na dohvat ruke ako je iz sve snage ispružim. A poslednje – pre dva meseca, pošto sam se, zadihan i zadrigao, sagnuo po ključeve koji su mi ispali, pa mi krv udarila u glavu, dugmad otpala na košulji a pantalone pukle na zadnjici. Da.