19.05.2015, 13:01

Spavanjac

Ostavim drugara sa decom i odem na seminar četiri dana, tri noćenja. Vratim se, deca razdragana, drugar kljuca. Klonula mu glava, k’o da spava!

- Šta je Mićigenu, bogte? Jesu li te slušala deca? – prepada me mogućnost da su se deca magarila i izneverila poverenje dobrog čoveka kakav je on, kad ono jok!

- Super su deca, samo sam loše spavao. Ustajao sam po triput da proveravam da li su pokrivene, pa nisam uspevao da zaspim – procedi on.

- Šta si radio?! – vikuh u neverici, kao da je ustajao da im noću greje mleko i čita bajke!! - Odakle ti ideja da se deca proveravaju noću! Budio si se i prelazio po 30 koraka u jednom pravcu da bi video da su pokrivene!? Tri puta za jednu noć?! Pa nek se pokriju, ako im je hladno!

Naravno, brižan je to čovek, zar sam i očekivala da bi moglo biti drugačije! Kad mi nije palo na pamet da mu napomenem da moja deca noću spavaju! I da je trebalo da ustaje jedino da bi video kako se Iskra ritne u snu i petom, nepogrešivo, mune u bradu onog ko se usudi da joj prebaci ćebence debljine papira za pečenje ako ona oseća nesnosnu vrućinu u sred marta. Petra već ima specijalne macaste pižame, pa nju niko ne bi ni pokušao da pokrije.

Ali naš predobri brižni drug ne zna ono što mnogi roditelji znaju - ako će da spavaju, što dalje od dece! Ne samo u drugu sobu, već u drugi kraj kuće. Ne postoji džaba dečija soba, dečiji krevetac ili dečiji dušek. Imali bi smo porodične, a ne bračne krevete da roditelji i deca treba da spavaju zajedno!

Osim ako nisu kao moj Čovek koji spava snom pravednika, pored otvorenog prozora, u sred Tešnjara a za vreme Tešnjarskih večeri.

- Bogte mazo, al je tvoja savest mirna kad tako čvrsto spavaš- sikćem ljubomorno, dok ni sa čepovima za uši koje koriste fizikalci koji svakodnevno rade sa dinamitom ne uspevam da zaspim.

- Caco, ali ja nemam savest! – još me i zeza duhoviti Čovek! – Lezi i spavaj, šta osluškuješ!

Prvu grešku koju sam kao roditeljka napravila je da sam naučila bebu da spava na meni. Najpre na grudima, pa na rukama, dok nisam došla u situaciju da ću da crknem ako ne budem legla da spavam. Prva lekcija koju smo kao roditelji, na inicijativu hladnog i racionalnog Čoveka, savladali zove se „naučite dete da spava samo“. Zašto? Da biste spavali i vi i dete.

Sećam se reči Najboljeg doktora na svetu:

- Kad postanete roditelji, nikada više nećete spavati isto.

Ova izjava je apsolutno tačna i sadrži varijacije na temu: od nespavanja jer beba ne spava, preko nespavanja jer spava na nama, do nespavanja jer dudla prst i cokće ili se vrti i udara nogama ili glavom u krevetac! Šta imamo od ovoga? Neispavanog i nervoznog roditelja i nesamostalno dete koje ne ume da zaspi samo. Naravno, tu su i nespavanje od brige, nespavanje jer je deto ružno sanjalo i došlo u vašu sobu gde je i vas istraumiralo prepadnuvši vas iz dubokog sna dok se niste osvestili i ukapirali ko vas budi i šta priča, da li bunca ili mesečari! A u strahu, kao i u mraku, velike su oči. Naravno, tu je i nespavanje jer se dete još nije vratilo iz grada, što je tema za roditelje sa dužim stažom.

Kada smo prvo dete naučili da spava samo, što je trajalo tačno tri dana, kao što je i tvrdio tim lekara koji se bavio ovim problemom, a što za sada nije ostavilo posledice na njen (ćerkin) psihički razvoj, naprotiv, obožava svoj krevet, svoju posteljinu, a tek svoju sobu, sa drugim je bilo mnogo lakše. Ne samo da smo znali šta je zdravo i šta nam je činiti, već je ta mala opasnica ubrzo htela i sama da se odmah ostavi na miru kako bi zaspala. Čak, kako je rasla, kad bi se ušunjavali u sobu da vidimo da li spava ili da uzmemo nešto iz ormara, brecnula bi se na nas:

- Sta tazis?! Izadci!

Danas spavaju u svojoj sobi i same se pokrivaju ako im je hladno, ako nije, spavaju što se narodski kaže „gole“, to jest bez pokrivača na sebi.