Registracija Prijava preko FB
Promocija romana Crna knjiga” (foto: Đorđe Đoković)
Promocija romana Crna knjiga” (foto: Đorđe Đoković)
23.02.2020, 11:04

"Ostaje nam da se borimo, slobodu niko ne može da dobije na tanjiru"

č: | fb:

"Crna knjiga", drugi roman Luke Tripkovića, objavljen za IK Booka prvi srpski roman u njihovom izdanju, nedavno je predstavljen valjevskoj publici u klubu "Abraš".

 

Nakon književnog prvenca "Osmeh pod gorom maslinovom", koji je bio u najužem izboru za NIN-ovu nagradu za najbolji roman 2016. godine, "Crna knjiga" se našla u širem izboru za NIN-ovu nagradu za 2019. godinu.

 

"Imao samo potrebu da se razračunam sa svim tim frustracijama koje dolaze iz svakodnevlja, poput korupcije, nepravde, migracija, bežanja iz zemlje, odumiranja jedne države koju volim jer je moja, nemam drugu, i to moram da doživim emotivno i onda sam tu frustraciju mahnito lečio pisanjem", rekao je Tripković na promociji svog romana.

 

Moćan, uzbudljiv roman jednog od najtalentovanijih pisaca nove srpske scene

 

Ivan Milenković, filozof, književni kritičar, član žirija za NIN–ovu nagradu, Lukinu knjigu je ocenio je kao krimi roman, politički triler, ljubavnu priču, zbir vrlo ozbiljnih, fenomenalnih eseja.

  

"Prvi i osnovni kriterijum je rečenica. Ako u prvih nekoliko stranica pisac ne pokaže da vlada srpskom rečenicom, nema od toga ništa. Kod Luke nailazim na to, vidim da vlada rečenicom i ja počinjem da se opuštam i da čitam, nisam više član žirija već čitalac. Svaki pametan pisac zna da nije pametniji od svojih junaka. Nedovoljno pametan pisac će da interveniše u živote svojih junaka, pa će u njihove sudbine da učitava i svoju sudbinu. Takav spoj pisca i junaka obično ne dovodi do dobrog rezultata. Pametan pisac samo sledi svoje junake i zapisuje šta oni rade. Luka pametno prati svoje junake i ne meša im se u živote. Rezultat takve spisateljske strategije je da dobijamo neke od likova kakvi nisu skoro viđeni u srpskoj književnosti. Sve vreme dok čitam knjigu me zanima šta će da se desi, kako će jedna ovakva majstorija da se završi", rekao je Ivan Milenković.

Ivan Milenković

Ivan Milenković (Foto: Đorđe Đoković)

 

Milenković: Puno se priča o knjizi, je l' tebe to iznenadilo?

Tripković: Prija mi to jer knjiga dobija pažnju. Ja nemam tu vrstu egzibicionizma da volim da budem u centru pažnje, pogotovo što moj primarni posao slikara jeste nešto što zahteva intimu, jedan na jedan sa platnom, kao i sa knjigom pisanoj u nekoj tišini, uz punu koncentraciju. U tom smislu, volim da ta moja knjiga, moj rad dobija na pažnji, da bude primećen. U Valjevu se znamo pa će neko da dođe zbog mene, ali volim da mislim da u gradovima u kojima ne poznajem toliko ljudi, dolaze zbog knjige.

 

Milenković: Radnja se dešava vrlo blago izmeštena u budućnost što ti je bilo potrebno zbog tehnološke stvari, tehnologija danas nije u stanju da uradi ono što tehnologija radi u ovom romanu. Ipak, ovaj roman je, strogo uzev, smešten u sadašnjost. Svo petoro članova žirija primetilo je da je poseban kvalitet ove godine, a to se dugo nije dogodilo na našoj književnoj sceni, to što se autori, od iskusnijih poput Dragana Velikića do onih najmlađih poput Luke Tripkovića, suočavaju sa sadašnjošću. Pisci su dugo bežali u prošlost, zašto si se odlučio za sadašnjost?

Tripković: Zato što me zanima sadašnjost i zato što u njoj živim. Moj prvi roman jeste smešten u prošlost u vreme španskog građanskog rata. Kada sam ga pisao dešavala se Islamska država, brigade ljudi koji odlaze iz zapadnih zemalja u Siriju da se bore za Kalifat. Ta vrsta prisustva jednog pokreta da internacionalne brigade ljudi odlaze u druge zemlje, drugi građanski rat, da se bore za potpuno druge vrednosti učinile su tu istorijsku scenu aktuelnom. Svaka tema je legitimna i može da bude aktuelna ako joj se priđe iz prave perspektive. Imao samo potrebu da se razračunam sa svim tim frustracijama koje dolaze iz svakodnevlja, poput korupcije, nepravde, migracija, bežanja iz zemlje, odumiranja jedne države koju volim jer je moja, nemam drugu i to moram da doživim emotivno i onda sam tu frustraciju mahnito lečio pisanjem. Imao sam strah kada sam završio da nisam prenaglio, da nisam nešto hirovito uradio i napravio samo jedan autoterapijski vodič, a ne nešto što može da se nazove romanom.

Luka Tripković

Luka Tripković (Foto: Đorđe Đoković)

 

Milenković: Kako si se borio da tvoj roman ne bude puki odjek sadašnjosti nego da ga pretočiš u književnu supstancu, šta se dešava u tvojoj glavi, okruženju?

Tripković: Dešava se jako mnogo. Dok sam ovo pisao čitao sam čitave feljtone Gardijana o pranju novca, kako nemačke elite preko Azerbejdžana peru novac, izveštaje Saveta za borbu protiv korupcije, čitao o ofšoru i raznim drugim stvarima. Zapravo sam pokušavao da proniknem kako ti ljudi uzimaju pare odavde i onda ih stavljaju na neke svoje račune i kradu, a da niko od njih neće otići u zatvor. Mistifikacija zla da je ono nedodirljivo i da ti ljudi nikad neće ispaštati mi je bila zanimljiva. To je ono činjenično, novinarski određeno, a onda počnete da razmišljate o demistifikaciji tog zla, da je to neki čovek koji možda ima neke škole, ima porodični istorijat nekih čestitih ljudi koji su njegovi preci, jer mi je uvek bilo zanimljivo u filmovima, poput Dart Vejdera, Saurona, Hitlera, šta bi oni kada bi sve uništili. Ja sam želeo da iznutra upoznam to zlo i da razumem motive i uđem u te likove, a onda oni sami kreću da se razigravaju u međusobnim odnosima. Ako se izopšte, mogu da se razumeju, da se sa njima familijarizujete, da ih upoznate, da vam budu dragi, ali kada ih stavite na tu binu oni su oličenje zla, rade grozne stvari, varaju, kradu, ubijaju, naprosto su đubrad.

 

Milenković: Kako su se rađali likovi? Izdvojio bih Senu, snažna žena, fascinantan lik, njena bivša ljubav, slab muškarac i novinar Sergej koji je u demokratsko vreme bio veliki novinar, a onda, kada je republika pala, postao je novinar tabloida.

Tripković: Postoji novinar kog sam ja pratio dok sam odrastao, period srednje škole, beskrajno duhovit, lucidan, a onda iz nepoznatih razloga na tim portalima kreće pranje biografija nekih ljudi koji su sa dolaskom ove vlasti postali slobodni ljudi, koje medijska mašinerija legitimiše kao žrtve, a ne kao nekoga ko se bavio mahinacijama. Imam u iskustvu tu promenu percepcije prema nekome čije sam tekstove obožavao, jedva čekao da se pojavi novi, a onda izgubiš interesovanje jer vidiš da je to plaćeno, da je propagandni zadatak, da nije organski. Uvek mi se biografije likova poštapaju sa biografijama stvarnih ljudi. Sena je završila Oksford, pa Harvard, a imamo političara koji je to isto uradio devedesetih kada su plate bile dve marke, a školovanje na tim univerzitetima ko zna koliko, i nikada nismo dobili odgovore ko je to platio, a zna se, preko jednog državnog preduzeća, kao funkcionersko dete. Koristio sam te podatke iz stvarnosti koje sam, nadam se uspešno, obradio na književni način.

 

Tripković je dostojan nastavljač Pekićeve tradicije opominjuće distopijske proze.

 

Milenković: Rođen si u Valjevu, često si u Beogradu, a opet krećeš se po celom svetu, Pariz, Njujork, neki budući Beograd, kako ?

Tripković: To je nešto što zahvaljujući modernim tehnologijama uz pomoć Google Maps možete da hodate po svim tim alejama, da vidite kakvo drveće raste, da prevarite čitaoca da ga ubedite da ste bili tu, da je i on tamo. Iskoristio sam i neke poznate asocijacije, poput boravka u Parizu. Svet je jako mali i sve je tako dostupno da ne vidim kako je to ograničenje, pogotovo što je sve globalizovano da imamo gotovo ista iskustva kao ljudi u Portugalu, Francuskoj, Skandinaviji, bilo gde, svi se suočavamo sa manje, više istim problemima. Čitao sam putopise, prikaze da se informišem na razne načine, gledao fotografije, milion detalja koji su meni zanimljivi, i iz toga se rađa jedan fundus informacija, znanja koji koristim za ono što je mojim likovima potrebno.

Ivan Milenković i Luka Tripković

Ivan Milenković i Luka Tripković (Foto: Đorđe Đoković)

Milenković: Slikarstvo igra vrlo važnu ulogu u knjizi na jedan jako specifičan način. Ono je toliko diskretno protkano, utkano u knjigu, suzdržavao si se da uneseš više od te svoje druge ličnosti, opsesije. Kakva je funkcija slikarstva u ovoj knjizi? 

Tripković: Slikarstvo je tu zbog toga što mislim da je važno da ta vrsta umetnosti koja, čini mi se, nije prisutna u javnosti, vizuelne umetnosti su nekako u zapećku, ne nailaze na dovoljno jaku, rasprostranjenu precepciju među stanovništvom. To je nešto što mene kao slikara malo vređa jer mi se čini, u onoj meri u kojoj ja poznajem tu disciplinu, da ovde postoji jako dobra, zdrava scena mladih i srednjih generacija koja je zapostavljena iz nekog razloga i u tom smislu sam hteo da umetnost koja se ovde uglavnom čita kao nešto što nije za radničku klasu, to je elitistička priča, vi tu ništa ne razumete, a onda vidite da to može da razume svako ko ima prosečan nivo inteligencije. Imam osećaj da se vizuelne umetnosti i slikarstvo iz nekog razloga predstavljaju kao nešto što ljudi neće moći da razumeju, što nema za cilj da komunicira sa njima i onda sam uveo neke umetnike koji su meni dragi i čiji radovi su do te mere genijalni i čitljivi, za koje većina, verovatno nije nikada ni čula, baš iz tog razloga što to nije prisutno. Želeo sam da se poigram u nadi da će čitalac da se zalepi za neki cinizam, doskočicu, geg, i da se nasmeje kao što sam se ja nasmejao kada sam prvi put video pogrebni spomenik engleske fudbalske reprezentacije, delo italijanskog umetnika koje je jako čitljiva provokacija, a delo vrhunske savremene umetnosti, nije nešto asptraktno, nerazumljivo.

 

Milenković: Koliko si mislio na čitaoca kada si pisao ovu knjigu?

Tripković: Ne mislim, to je nešto što se dešava između mene i ekrana. Ja sam sebi fotorobot prosečnog čitaoca jer sebe najbolje poznajem. Vodim računa da ne zvučim arogantno, pretenciozno, elitistički u nekim delovima, samo želim da imam tu dozu korektnosti da budem siguran da neću biti pogrešno shvaćen.

 

Milenković: Kako reaguješ na kritiku?

Tripković: Nisam neko ko neće da sasluša argumente jer treba i ja da sazrevam, da nastavim ovo da radim, da iskoristim zamerku kako bi se to popravilo. Kritika je uvek dobrodošla. Najžalije mi je bilo u vezi sa prvim romanom što nikada niko nije napisao bilo kakav prikaz o njemu. Kopkalo me, želeo sam da saznam, šta neko ko se bavi pisanjem kritika i ocenama romana misli o njemu, da li je opravdano ušao u taj famozni uži izbor za NIN–ovu nagradu, na šta bi trebalo da obratim pažnju dok radim ovo koje je ogromno i koje me plaši jer je obimno, nešto poput drugog albuma, ili trećeg filma. Ako je dobar to znači da je dobar bend. Sve vreme sam imao u podsvesti da je ova knjiga taj neki čin odluke, da li ću otići na pravu stranu ili ću biti "one hit wonder".

 

Milenković: Ovde nema pozitivnih likova, ni jedan nije nevin.

Tripković: Moja prva zamisao bila je da ne postoji ni zrnce ljudskosti, da budu apsolutno zli. Kada pročitamo neku vest koja nas frustrira, koja nam vređa inteleginciju, kada nas sočno laže bez ikave zadrške, onda ja sednem i ugradim taj deo besa u nekog od njih i tako ih nagrdim. Tako da su oni bili neka vrsta vreće za udaranje gde sam se praznio vodeći računa da oni budu u književnom smislu relevantni i kvalitetni likovi, neko ko će da vas fascinira u manjoj ili većoj meri tim svojim nepočinstvima. Hteo sam da izbegnem tu banalnost zla, oni nisu banalni, oni su proračunato zli, oni se ne brane. To je moja projekcija ljudi koji nama upravljaju, koji nam zagorčavaju živote. Ne govorim samo o ovim aktuelnim, govorim o čitavoj plejadi ljudi koji su prodefilovali našim institucijama, upravama i okoristili se na jedan, drugi ili treći način, a mi smo ispaštali i ispaštamo i dana danas. Ovo je moja mala osveta.

 

Luka Tripković

Luka Tripković (Foto: Đorđe Đoković)

Milenković: Naziv romana "Crna knjiga".

Tripković: U provom romanu naslov je došao na kraju, a u ovom sam prvo napisao naslov. Prvobitno je glasio "Crna zver" na francuskom jeziku, izraz koji se u engleskom jeziku koristi da se referiše na neki objekat, entitet, tvorevinu prema kojoj osećate duboki prezir. Divna metafora za ono što živimo, okolnosti u kojima se nalazimo. Zvučalo mi je pretenciozno, ambiciozno, sa strahom da se pogrešno protumači, da naziv na francuskom, koji se koristi na engeskom, a objavljujem u Srbiji. Tako da je Ivan Berc iz Izdavačke kuće krstio roman. Postoji nekoliko crnih knjiga o komunizmu, ustaškim zločinima i tako dalje. Crna knjiga jeste neka vrsta zbornika zločina prema nekoj grupaciji pa u tom smislu i ovo divno funkcioniše jer imam osećaj da se nad nama kao građanima vrši neka vrsta zločina, vrlo specifičnog i pokvarenog i sa dozom cinizma, a sa druge strane "crna kutija" je ono što se koristi kada se avionske nesreće dese da može da se nađe uzrok prpoadanja nekog mehanizma, softvera koji dovodi do pada aviona, da se pronađe uzrok tragedije, i ta referenca je nešto što dobro funkcioniše  u kontekstu onoga što se nalazi između korica.

 

"Ostaje nam da se borimo, slobodu niko ne može da dobije na tanjiru jer živimo u takvom svetu da dobrobit pojedinca znači srazmernu tragediju nekog drugog, da li je reč o materijalnim primanjima, o nivou slobode ili nečem drugom. Poruka je da ako nešto hoćeš za to moraš da se izboriš i da budeš svestan da to znači zadiranje u slobodu nekog drugog", poručio je Luka Tripkovič mladi, talentovani i svestrani umetnik.

Luka Tripković

Luka Tripković (Foto: Đorđe Đoković)

 

Luka Tripković je na Fakultetu likovnih umetnosti diplomira na odseku za slikarstvo, u klasi profesora Milete Prodanovića, koji se takođe bavio i slikarstvom. Osim što piše, Luka Tripković priprema izložbu i odbranu doktorske disertacije na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. 

 

Aktuelno

Ispred Doma zdravlja (foto: Đorđe Đoković)
Zbog nesigurne epidemiološke situacije 2.07.2020

Štab usvojio 14 obavezujućih mera

Ocenjujući aktuelnu epidemiološku situaciju kao nesigurnu, a u cilju održavanja radne aktivnosti i ekonomske sigurnosti, Štab za vanredne situacije je predložio 14 obavezujućih mera, koje će se...  · 9 komentara