21.06.2014, 10:12

Semenkari

Nema valjda posetioca fudbalskih, košarkaških, odbojkaških i rukometnih utakmica, ranije i boks mečeva, a da „živce“ ne smiruje „sportskom zanimacijom“. Da ne prepoznaje ono „kikiriki, smenke...“. Ponuda je poslednjih godina dopunjena i uslugama „kokičara“, koji svoje aparate doguraju do pred Halu sportova ili na neki od fudbalskih stadiona u gradu kako bi „bili na usluzi“. Najverniji posetioci „u glavu“ znaju prodavce i kvalitet njihove robe.

Uz nekoliko „ovdašnjih“ odomaćila su se i (bar) dvojica vrednih Goranaca, braća Ferati (stariji je svojevremeno malo boksovao u Metalcu). Izuzetno vredni, radni i čestiti ljudi. Druga su generacija Feratijevih, koja strpljivo i mukotrpno zarađuje dinar da preživi i prehrani porodicu. Pomažu im, po pravilu, supruge (često i u poodmakloj trudnoći), a u napornijim poslovima, poput cepanja i slaganja drva za zimu, i deca.

... i posle "akcije" (Foto: Đorđe Đoković)

Ono što potpisnika ovih redova obeshrabruje, i što kao gorak ukus u ustima nosi godinama, je činjenica da semenkari, posebno u Hali sportova, zajedno sa suprugama (i u poodmakloj trudnoći), ostaju po završetku utakmica. Zajedno sa zaposlenima u „Valisu“, sa metlama u rukama, čiste poprište sportskih događanja.

Zebemo da je to uslov, za nekog možda nebitan i neveliki, kako bi svoju robu mogli da prodaju posetiocima utakmica. Njihov teško zarađeni dinar veliki je kao nečijih pet!

Rade, ne bune se, nerado o tome razgovaraju, žure kući i svojoj deci...