Košarku igramo i zbog devojaka

Miloš Janković i Nikola Jevtović (foto: Đorđe Đoković)

12.01.2016, 16:14

Košarku igramo i zbog devojaka

U današnjem nastavku intervjua sa košarkašima Metalca Nikolom Jevtovićem i Milošem Jankovićem pročitajte i kakvi su navijači Metalca, šta smatraju zaštitnim znakom Valjeva, kakve rituale pred utakmicu praktikuju, šta žele čitaocima u 2016. godini.

Kolubarske: Kakvi su navijači u Valjevu?

Nikola: Kada sam igrao u Kragujevcu imali smo jako dobre navijače, koji su dolazili čak i na treninge. Ovde je specifična publika. Potreban je mali kiks da vam publika okrene leđa. U poslednje vreme čujem užasne psovke sa tribina, nekad pomislim da mi stvarno žele zlo. Ali o tome ne volim da pričam. Dok smo imali sjajne uspehe svi su na ulici prilazili da me potapšu po ramenu i čestitaju. To nam je bolno, ali trudimo se da u svakom momentu pružimo najviše što možemo.

Miloš: Prošle godine kada smo igrali Super ligu nismo mogli da napunimo halu, jer su navikli na dobre rezultate. I posle ABA lige im super liga nije bila dovoljno bitna.

Kolubarske: Čitate li komentare na vestima o vama?

Miloš: Desi se da na sajtu KKMetalac.rs pročitam neki komentar, onda se iznerviram pa i ne želim da čitam. Retko praktikujem. Svestan sam da pružam celog sebe na terenu, jednostavno nekada ne ide.

Miloš Janković, Đurđa Damnjanović i Nikola Jevtović

Kolubarske: Jeste postali Valjevci posle ovoliko vremena provedenog ovde?

Nikola: Ja sam Užičanin, ali ako nađem devojčicu ovde razmisliću (smeh). Sličan je mentalitet ovde i u Užicu, baš nas često porede. Imamo sličan govor, ne zavijamo kad pričamo. Ovde su dobri ljudi.

Kolubarske: Zaštitni znak Užica je kompet lepinja, Čačka pečenje, za vas Valjeva?

Nikola: Duvan čvarci, bez razmišljanja. U “Mironi” sam pojeo milion sendviča sa kajmakom i čvarcima. Probao sam Lelićku rakiju i dopada mi se.

Miloš: Za rakiju se ne slažem, jer je u Čačku najbolja, moj otac pravi. A za čvarke se slažem. Primećujem da mnogo pekara imate.

Kolubarske: Šta vam valjevsko nedostaje kad niste u Valjevu?

Miloš: Čvarci i Gradac. Radujem se autoputu da mogu brže da dolazim do Valjeva.

Nikola: Razmišljao sam da ću, kada jednom ne budem igrao u Valjevu, dolaziti da obiđem ljude koje sam ovde upoznao. I za Gradac sam se vezao, tako da moram dolaziti.

Kolubarske: Pored pecanja, Nikola, hvataš i zmije, što nije uobičajen hobi, ako smem da primetim?

Nikola: Rano sam išao sam na pecanje, već sa osam ili devet godina. Susretao sam se sa zmijama i oslobodio sam se straha. Jednom sam, uhvatio 25 zmija, stavio u flašu i pustio na igralište sa decom. Bio sam grđen i morao da ih skupim sve. To nije lovačka priča.

Kolubarske: Voliš životinje. Imaš veverice u Valjevu?

Nikola: Jako volim životinje, ali mi uslovi ne dozvoljavaju da ih gajim. U Užicu imam više ljubimaca, kod majke na čuvanju. Volim pse, ali moram da kažem da najviše volim moje četiri veverice, da se ne bi ljutile.

Kolubarske: Miloše, navijaš za Partizan, Nikola za Zvezdu. Da li vam teško pada da igrate protiv klubova za koje navijate?

Miloš: Teško mi pada. Jako volim Partizan. Trudim se da ostanem profesionalac, jer od ovoga živim.

Nikola: Igrao sam protiv zaista dobrih igrača. Bobi Marijanović je najteži protivnik na kog sam naišao.

Kolubarske: Gde vam je san da zaigrate?

Nikola: Španija.

Miloš: Italija, bez dileme.

Kolubarske: Nikola, zbog čega te zovu Bublja?

Nikola: Pokojni deda me je tako prozvao, ni danas ne znam šta znači ali se nadimak zadržao.

Kolubarske: Međuljudski odnosi su važni u ekipnim sportovima. Šta najviše utiče na vašu igru?

Miloš: Lepo se slažemo u klubu. Igrači su kao porodica, toliko vremena provodimo zajedno.

Nikola: Da, ako je jedna jabuka trula, pokvariće ostale. Ali na igru najviše utiču žene (smeh), zbog njih se svi muškarci trude i dokazuju. Moja parola je da me zbog prave žene ništa ne može zaustaviti.

Kolubarske: Imate li rituale pred utakmicu?

Miloš: Obavezno se brijem.

Nikola: Pred utakmicu slušam Beogradski sindikat, pesmu “Za sve moje ljude”, pevam “Nema povlačenja, nema predaje.”

Kolubarske: Pri šutiranju slobodnih bacanja, o čemu mislite?

Nikola: Najbolje je ne misliti ni o čemu. Čim mislite o nečemu pada koncentracija.

Kolubarske: Šta iz 2015. izdvajate za trenutke najveće sreće, tuge?

Miloš: Malo mi je potrebno da budem srećan. Imam zdravlje, to je već dovoljan razlog, porodica mi je na broju, devojka me čini srećnim i ispunjenim. Tužan sam kada dugo ne vidim rođenu sestru. Ona živi u Zrenjaninu, viđam je na svakih pet meseci.

Nikola: Postao sam ujak, nikada nisam bio srećniji. A tužan sam kada neki saigrač napusti klub i kada mu pakujemo stvari. Pod utiskom sam odlaska mog druga iz školske klupe Maleševića. Teško mi je pao i rastanak sa Otaševićem.

Kolubarske: Da niste košarkaši bili biste?

Miloš: Ja studiram ekonomiju, ali bih voleo bih da se bavim poljoprivredom.

Nikola: I ja bih se bavio poljoprivredom, samo da budem bliži prirodi i životinjama.

Kolubarske: Jeste kao klinci verovali u Deda Mraza, kakva su vam sećanja na davne proslave praznika?

Miloš: Nikada nisam verovao u Deda Mraza.

Nikola: Prespavao bih svaku Novu godinu, majka bi me probudila sa paketićem i rekla da je bio Deda dok sam spavao. Dugo sam joj verovao. Volim da gledam “Sam u kući”, radujem se dečijim novogodišnjim filmovima.

Kolubarske: Kako ste dočekali 2016?

Miloš: U hali. Imali smo trening uveče.

Nikola: Da, a posle smo išli na doček koji je organizovao Grad, slušali smo Vladu Georgijeva.

Kolubarske: Šta želite čitaocima Kolubarske.rs?

Miloš: Samo zdravlje, teška su vremena, ali verujemo da će biti bolje.

Nikola: Zdravlje i da se više okrenu veri, svi smo ljudi i grešni smo. Ali da radimo na sebi i kroz veru postanemo bolji ljudi.

Miloš Janković i Nikola Jevtović (foto: Đorđe Đoković)

12.01.2016, 16:14