10.02.2015, 15:19

ROG

Da se, kojim slučajem, organizuje svetsko prvenstvo u odvratnosti zvuka budilnika, njihov bi bio jedan od favorita. Međutim, čak i uz zvono koje motornom testerom preseca život na san i javu, oni se ne miču još 15 minuta. Nešto kao zalutali kamperi koje je iznenadio grizli, pa im je jedina šansa da ostanu živi – ako se prave mrtvi.

Njegovo desno oko prvo se otvara i, šta vidi: lice prezrele, iskonske ženke, milion godina usavršavane da lagodno funkcioniše u krajnje konvencionalnom društvu suprotnog pola. Lice koje je, od momenta kad ga je voleo, prešlo dug put do ovoga sada – sposobnog da lažnim mrtvilom izvara velikog medveda. Ustaje, leđima okrenut njenom levom oku koje se, iz nekih razloga, otvara uvek kada mu je on okrenut leđima. I, šta oko vidi: siluetu prevrnute saksije što zaklanja sunce, siluetu u koju se pretvorilo njeno muško od kada se ne interesuje za njeno žensko („Gospode Bože, da li to njemu rastu grudi ?!“).

Po preciznoj evidenciji ovo je treća godina kako ona kupuje isključivo kaladont „Mega Mint New“, iako ju je lepo zamolio da to ne čini jer mu taj „Mega Mint New“ iritira desni. Zato on, kada god ujutro paste ostane samo za dva pranja – oba potroši na sebe, a ako šta pretekne – iscedi u VC-šolju!!!

S druge strane, njena je komandna odgovornost što u bojleru nikada nema vode i za njega, i što je veš-mašina, u kojoj je njegova trenerka- mezimica, ostala neuključena, tako da će svoje slobodno vreme strpati u onu drugu, dobijenu od sindikata a za koju se ne zna dali je ružnija ili tešnja. To joj nije dosta, već kafu kuva samo za sebe i tako šalje poruku o svojoj duboko skrivenoj želji da posle, kakvog, fatalnog pomora stanovništva, jedina preživi i svet, neopozivo i potpuno, pripadne samo njoj… On ostaje ućutan i zamišljen – zbog čega je dozvolio da ga ovo njeno sebično, samoživo srkanje svaki put ovako duboko uvredi. Zatim otkriva kiselo mleko u frižideru za njenu popodnevnu masku, meša ga sa vodom i osvetnički ispija, kao neki drugačiji Romeo. Ledeno je, ali gnojava angina nije ništa spram veličanstvenog minuta stresa koji će je pogoditi kad, sa krastavcem na licu, otkrije zastrašujuću istinu.

Njemu je odavno jasno da je od svih ženskih gena kod nje najrazvijeniji onaj - za kašnjenje. Ukršten sa lošim vaspitanjem, direktni je krivac što uvek šmugne na posao pre nego mu ispegla košulju i pantalone u kojima bi, sigurno, bio daleko ubedljiviji. Nemilosrdno ostavljanje bračnog druga u bezizlaznoj situaciji deo je njenog ženskog šarma, a pegla u njegovim rukama – ništa više od vrućeg hladnog oružja (prosečni muškarac nikada ne zna da li se odeća fajta pre ili posle glačanja…). I, kao završni udarac kojim matador ubija iznemoglog bika zabijajući mu bodež negde između vretnih pršljenova, stiže SMS sledeće sadržine : „UPLATI MI KREDIT ZABORAVILA NOVČANIK“.

Strašno. U stomaku čoveka postoji tačka koja prima žestoka nerviranja, ali je baždarena samo na par stotina  komada. Kada se dogodi par stotina i neki, čovek, kao, umre iznenada… Odlučan da joj ne uplati ni dinar kredita za mobilni telefon, zaboravio je svoja oba, i sjurio se niz stepenice.

Razlog zašto se ona potresa kada je zovu njegovi prijatelji jeste taj što njen suprug predstavlja obično strano telo, takoreći prepreku eri galopirajućih telekomunikacija pa je, kao takav, sklon da ode na posao bez ijednog telefona. A i ti njegovi kreteni, sve je to izmilelo iz istog terarijuma, nesposobno za bilo šta sem za sportsko-alkoholičarske vikende, daleko od sopstvenih žena koje o njima znaju sve (samo ćute).

Valjda kao surovi revanš, njena majka, koja je poslednji put bila nasmejana od srca, pre 5-6 godina, kada je čekićem razbio palac, zove ga usred radnog vremena, na fiksni:

- `Alooo, deco, jel` ste dobro?

- Gospođo govorite u jednini, sam sam na aparatu…

Tako mu pocepa preostale delove nervne strukture, čudom odolele lakiranim noktima i neopranim zubima njene ćerke.

Za ručkom ona ponavlja satnicu velikog spremanja zakazanog za vikend kao robot čiji je sistem za govor negde zapeo. Da je, slučajno, čovek, a ne bezosećajna mašina, primetila bi njegovu ljudsku potrebu za tišinom u društvu punjenih paprika.

U isto vreme, on, mljackajući poluotvorenih usta, liči na čobanina sa Prokletija, i hranu soli kao da šećeri, „naviknut na kuhinju svoje prethodne porodice koja, ili je umrla od srca, ili je obolela od neizlečive hipertenzije“.

Pored njenog tanjira je čaša vode „jer pije kao kamila“, a pored njegovog – otvorene novine „kao sirotinjska navika stečena u internatu gde se jelo za bonove i sipalo kol`ko `oćeš“.

Onda je ona zalupila frižider zgranuta što joj je upropastio kiselo mleko ostavljeno za masku doživotne mladosti. Onda je on zalupio veš-mašinu i obukao trenerku sa prohujalih „Radničkih sportskih igara – Vrnjačka Banja, 2001“ čiji lastiši prekidaju krvotok. Onda su otišli u dnevni boravak da prilegnu, pazeći da se ne dodirnu leđima.

Pre Drugog dnevnika pili su kafu sa dosadnim komšijama, nikada zapitanim – zašto, dok iznose tvrde stavove o svetskoj ekonomskoj krizi, globalnom zagrevanju i azilantskoj sudbini Dalaj Lame, njihovi domaćini tako napadno ćute, zagledani u svoje prazne šoljice koje vrte između palca i kažiprsta? Za taj bezvezni susedski odnos u opasnom narastanju on je krivio nju („sklona je okupljanju davitelja“) a ona njega („za prirodnu selekciju kontakata, prirodno je netalentovan“).

Kad su konačno ostali sami pred TV-om, ona se gadila sporta i politike a on mode i putopisa. Zato je središnja tačka njihovih suprotstavljenih televizijskih interesovanja bio jedan crtani film u kom je miš bežao od mačke.

Svetla su pogasili u 22,00 pošto je tada povečerje i u ostalim kaznionicama… 

Ležali su lišeni svetlosti, grleći svako svoj jastuk… 

U takvoj tmini potpuno je sve jedno dal` čovek žmuri ili gleda…

U oba slučaja vidi samo mrak…