05.06.2025, 08:56

Mogao je on, to!

Niste pomešali naslov sa jednim ranijim, a ni pisac nije rasejan toliko da pogrešno ponovi raniji! U pitanju je nastavak teksta sa ranijim naslovom, da se pokaže šta sve omogućuje, "Može on, to!".

 

"Mogao je on, to!", retko se kaže posle nečijeg uspeha, i radi pohvale. Lako bi se pojavilo neželjeno: vredan je pohvale onaj koji nije prethodno najavljen od za to "nadležnog", sa "Može on, to!". Naprotiv, ovo je objašnjenje neuspeha tog prethodno najavljenog, i još više opravdavanje neuspeha onog ko ga je najavio, sa "Može on, to!". Kriv je samo taj od koga se očekivalo, jer eto, mogao je da izbegne neuspeh. Zašto to nije učinio, njegova je stvar i njegova krivica. Najverovatnije nije hteo, ono što je mogao! A kako da nije mogao, kad je dobro obavešten, ozbiljan i odgovoran, znao i svima rekao, da on može to o čemu se radi? Uostalom, tu je i ono, slično i različito (setite se recimo aktuelnog ministra kulture), što mu je poveravano ranije! Uvek u uverenju da on to, može. I nikada, nije bilo neuspeha, jer mu u protivnom, ne bi i dalje poveravano slično ili drukčije! Međutim, pravdanje sebe ovom "čarobnom formulom", ima još jedan oblik. Kao što "Može on, to!" kažu i oni koji pritom nikom ništa ne poveravaju nego samo (obično neosnovano) očekuju, tako kažu i "Mogao je on, to!". Nekog optuže za vlastiti propust i neuspeh, za "Mogao sam, a nisam!".

 

Taj "Može on, to!", tako je i svojevrsni "žrtveni jarac", da krivac ne bi bio onaj ko je ranije za njega rekao "Može on to!". Ništa neobično, s obzirom na to da dotični u prvom slučaju, nužno neki "faktor" jer samo on može tako autoritativno da određuje ko šta može i ne može, ima dovoljno šansi da i sam bude krivac. A uopšte, a ne samo u svetu faktora i lidera i onih ispod njih, važi da je teško priznati krivicu i prihvatiti odgovornost. Mnogo je lakše i prijatnije pronaći i okriviti, nekog drugog. Čemu prethodi ono što se moglo pomenuti i na početku ovog ili u ranijem tekstu, za drugi slučaj: "Može on, to!", kaže i neobavešteni, nepismeni ili polupismeni, takozvani "mali čovek". Obavezno za nekog "većeg" od sebe, ali ne toliko da ga ne bi mogao "zamoliti!".

 

Izbor je veliki: od nečeg ne naročito važnog ali "na mala vrata", do važnog "prekoreda" pregleda kod lekara. Ili "odgovarajuće" ocene u školi, zaposlenja... I ne očekujući toliko da taj to zaista "može", čak i ne moleći ga, koliko da sam skrsti ruke i sačeka šta će se desiti. Pa u slučaju neželjenog, pred drugima i pred sobom, kad zatreba ponovi: "Mogao je on, to!".