30.08.2015, 09:07

PLAŽA

Plaža je mesto gde su kopno i more u veoma intimnom odnosu. Takvom, da od njihove telesne ljubavi i ljudi počnu sumnjivo de se ponašaju. Recimo, uzurpiraju pravo da se skinu skoro potpuno goli, pokazujući čukljeve, erektivne vene na potkolenicama, plavu mrežu kapilara na snežnim butinama, nabrekli stomak i pileće grudi (zbog takvog ponašanja i izgleda, u redovnim okolnostima, tamo gde se voda i zemlja ne dodiruju – bili bi uhapšeni, ili bar hospitalizovani). Onda, a da ih niko ne tera, satima leže na suncu preobraćujući svoju aristokratski belu boju kože u nešto sasvim drugo, nešto što im ne pripada... Jer da pripada, takve bi ih majka rodila, bez da se turaju na muke UV zračenja od kog, kažu, koža stari po ubrzanoj proceduri i po vrlo skraćenom postupku.

Dalje, zbog pomenute vodozemne interaktivne penetracije (čas voda ulazi u kopno, čas kopno ulazi u vodu) koja, očigledno, snažno deluje na ljudski organizam, naročito psihu, neki pripadnici mlađe populacije ne pristaju da izađu iz talasa dok im se koža ne smežura i uši ne pretvore u  škrge: Sine izađi iz vode, dosta je bilo!!! Nije mama, evo tek sam ušao!!!  A laže! Jer, kol`ko meni treba da popijem 10 piva u kafani Ispod Palme Na Obali Mora – jedno dva i po`sata... Za svo to vreme, samo ga gledam, nije dohvatao zemlju, plus ko zna koliko pre nego što sam seo u hlad... Baraba jedna mala... A znate šta rade neki, takođe iz čista mira? Otplivaju na pučinu, tamo gde im spasa ne bi bilo da im slučajno zatreba!? Da ih, recimo, uhvati grč zadnje lože... Ili da ih uhvati bela ajkula iz tamnih dubina... Ili da, na trenutak, zaborave da plivaju, što se do sada nikome nije desilo, ali jednom nekome hoće! Ko da ih spase onako zatačkane, u daljini, gde bove i glave isto izgledaju, a bogme i isto vrede? Pa, meni bi se od same pomisli da plutam iznad 40 metara neispitane dubine odsekle obe potkolenice, ne bi mi trebali ni grč ni bela ajkula da se zabodem u peščano dno, kao sidro prekookenskog broda... Ko je ovde lud – oni koji rizikuju život, ili ja koji pratim prateće sadržaje?

Da, da, ti penušavi filmski poljupci slane vode i šljunkovitog tla na mestu koje se zove plaža, poljupci koji otkrivaju konkubinat dva agregatna stanja, deluju tako da se čovečiji mozgovi bolje osećaju. I bolje misle o sebi: bio je jedan mladi par koji se neumorno podmazivao uljem za sunčanje, istražujući dlanovima i prstima senovita mesta onog drugog (baš ih briga za komšiluk). I sve bi to bilo i romantično, i erotično, i fantastično, da nije bilo tačno da je tom vezom ona njemu uvalila svoj orlovski nos, iks-noge i 30 kg viška, a on njoj klempave uši, uska ramena i široke kukove (kakav dil). I tako, umesto da zatvoreni svako u svojoj sobi razmišljaju o kreditima za plastične operacije, oni su se držali za klizave bubrege (i ostale organe) šaljući poruku da ljubav, zaista, ne zna za granice.

Ili da vam pomenem onu babu i onog dedu... Njihovo doba nije treće, nego četvrto, možda čak i peto... Ako je iko trebalo da ostane van podmuklog uticaja okolnosti u kojima se ne zna ko je krivlji – kopno ili more, onda su to bili oni. Prvenstveno zbog ogromnog životnog iskustva. Ma jok... Uprkos strašno naherenom fizičkom izgledu, ponašali su se kao Zemunci devedesetih – hteli su sve i odmah!!! Baka je jela kokice, lizala sladoled, pila koka-kolu, i sa tamnim širokopojasnim cvikama vrlo rado razgovarala sa dugonogim crncima koji su joj uvaljivali sitnice, a deka – ronio u plićaku, jeo lubenice, radio fiskulturu ispod suncobrana i pokazivao mladim mamama kako se odvrću ventili na kolektivnim tuševima (pošto je to jako komplikovano). Inače, oboje su, na smenu, pušili jedan podebeli tompus, provocirajući nebo iako ono, već duže vreme, proverava njihov raspored časova.

Tu, na plažu, gde Grčka i Egej pred očima ravnodušnog Olimpa vode ljubav ispisujući stara pravila života, dolazi se kao na svetilište. Kao na čarobnu liniju čije praćenje znači bezuslovnu sreću i večni život... Ili bar, kao na magičnu tačku gde će nas so i vrelina preobratiti u nešto mnogo bolje od onog što smo bili pre prve rate za letovanje. Treba videti hipnotisanu bulumentu kako tačno u 07,15 skoro zombijevski odlazi na plažu. Nose kačkete, naočare za sunce, šarene lopte, šlaufe, dušeke za vodu, lažaljke za pesak, šarene kupaće kostime i papuče zgodne za zaboravljanje. Oni moraju na more...  On, ona i troje dece... Svaki dan. Strojevim korakom. Oni su organizovani, koncentrisani i, kao, naoružani... Čak, na izvestan način, deluju opasno: da ih ofarbaš u zeleno – bili bi isti američki komandosi koji uteruju demokratiju. U svakom slučaju – znaju šta hoće...

A ne kao ja, došao na more, a vrebam isključivo iz hlada. Koračam po ulicama samo rano ujutro i kasno uveče, čitajući u međuvremenu knjige koje mi kući ne padaju na pamet i rešavajući osmosmerke krasnopisom, što pisanim što štampanim slovima, što ćirilicom što latinicom... Ja, koji umesto njihovih veličanstava – kupanja i sunčanja, radije u senci sobe pržim krompiriće i pravim paradajz salatu... Ja, koji bih dodatnih 10 dana tamo ostao samo kada bi mi platili 4.000E (za 3.900E – ni slučajno). Ja, koji bih na plažu išao samo ako postignem dogovor sa organizatorom da istu isprazni u terminu 19-20 časova, kada mi najviše odgovara.

Ono, u stilu – a sad malo Radovan!!!