Registracija Prijava preko FB
Šetnja Pećinom (foto: Đorđe Đoković)
Šetnja Pećinom (foto: Đorđe Đoković)
21.02.2016, 12:28

Dobar dan!

č: | fb:

Postoje dve vrste šamara: šamar forhendom (ka sebi) i šamar bekhendom (od sebe). Forhend-šamar je manje opasan jer se udara dlanom koji je pun mesnatih jastučića prekrivenih debelom kožom i, posle njega, ostaje samo blago crvenilo od trenutno uznemirene krvi u obrazu. Šamar bekhendom, međutim, pogađa tvrdim, spoljnjim, koščatim delom šake, tako da lako raseca usnu, razbija nos ili naplavi oko. Tehnički, za njega treba daleko manje vremena i prostora, što ga čini dodatno opasnim, budući da žrtvu redovno hvata ili na krivoj nozi ili u zabranjenom voću, ili i jedno i drugo.

Mene su roditelji (naročito otac) opamećivali šamarima od sebe, logično, samo kod težih prekršaja. S' tim da je Tomislavljev bekhend bio naglašeno represivnog karaktera na bazi eksplozije emocija, dok je Danica to činila nekako preventivno, više usmereno na neke krčage koje bih tek mogao da razbijem.

Sećam se bolova: jednom kad sam banuo sa ulice i, sa gostinske trpeze, onako ispred svih, krajnje prljavim rukama uzeo parče gibanice; drugi put kad sam ceo dan proveo na jezeru u Borkovcu a moji me još od podneva vodili kao „nestalog“ (keva zvala miliciju, ćale vatrogasce, usput optuživali jedno drugo za propuste u didaktici kojoj su me, inače, zajednički podvrgavali); treći put kad sam kod mojih u Kolašinu za vreme večere rekao da je jedan od vodećih crnogorskih junaka umro od sifilisa… I, mnogo, mnogo puta – kada se, u prolazu, nekom od starijih nisam javio pa je to, po principu gluvih telefona, stizalo do Danice i, naročito, Tomislava.

Da moji roditelji nisu jedini koji su podvlačili neobičnu važnost pozdravljanja drugih ljudi, uveravao sam se postepeno i temeljno. Recimo, tokom školovanja - punih 12 godina ustajao sam, u znak pozdrava, kada u učionicu ulazi predavač. Onda, kroz bavljenje sportom - glavni sudija pre početka svake utakmice ekipama obavezno kaže „…na moj znak pozdravićemo publiku na obe strane, tri-čet'ri…“. Najzad, u JNA – ako stariji vodnik prve klase i komandir III voda, Lipužić Eugen, pijan ili trezan, 67 puta prođe pored klupe gde jedeš marendu, 67 puta moraš, u pola zalogaja, da ustaneš i da salutiraš (u protivnom, četkicom za zube ribaš hodnik sa soškama dugačak 25 m).

Dodam li tome da sam, boraveći po 2-3 meseca godišnje u očevoj familiji na severu Crne Gore, stasavao uz gorštake kojima bar 50% ukupne međusobne komunikacije otpada na grljenje, ljubljenje i pitanje za junačko zdravlje – jasno je koliko sam zgranut kada mi neko ne odgovori na dobar dan. Kada mulasto prođe, kao obuzet velikim mislima pa, eto, ne vidi mojih 110 kila koje mu se prijateljski obraćaju na rukohvat. Kada ćuti kao zaliven jer, božemoj, misli - ako slučajno odgovori na pozdrav, da će se njegov nakostrešeni ulični ego iz paperjastih oblaka sručiti u zemaljsku prašinu, kao statua kakvog afričkog lidera sveže svrgnutog s vlasti. Ili ono, kad prođem pored naglo zapričane grupe – sve ih znam, svi me znaju, učtivo se javim da čuju, ali kontakt-grupa ne otpozdravi, šaljući, valjda, poruku da to o čemu pričaju, pod 1- ima planetarni značaj, i pod 2- ne sme biti prekidano reagovanjem na smrtnike koji su se tu, u tako važnom času za čovečanstvo, slučajno zatekli.

Dođe mi da se vratim pa da ih pitam – je li, majke vam, a u šta ste tako zadubljeni? Da ne rešavate, možda, problem statusa Severa Kosova? Infrastrukture zemalja u razvoju? Budućnosti Evropske unije? Nasilja na Bliskom istoku? Šta vas je to tako zaokupilo da ne registrujete jedan ovoliki primerak  koji bi, ako baš hoćete da znate, vama otpozdravio i kada razgovara sa Draganom Džajićem, i kada mu peva Selin Dion, i kada mu maše Pamela Anderson, i kada izgubi novčanik sa dokumentima, i kada beži od gladnog čopora, i pred streljačkim strojem, i sa vešala… Uvek!  

Dođe mi da se vratim da ih to pitam ali se, normalno, nikada ne vratim. Samo produžim sa izraslim magarećim ušima i oglašenim pretečom želudačnog čira koji ujeda kao mlad pas. I obavezno zaboravim gde sam pošao pre „incidenta“, zaklinjući se da ću im sledeći put vratiti istom merom (što će ih, inače, mnogo potresti).

Stvarno, kako bih, jadan, mogao da im vratim? Da na njihovo dobar dan odgovorim laganim klimanjem glavom dajući do znanja kako na takve likove neću da trošim reči? Neee, to je praktikovao izvesni razjareni bik koji je za imidž „razjarenog bika“ imao sve što je potrebno sem rogova (naknadno mu ih dogradila supruga). Da na njihovo dobar dan kažem 'de si i mrdnem kažiprstom držeći volan dok turiram na semaforu između Gimnazije i Vase Turčina? Ma joook, tako otpozdravljaju tipovi sa malom glavom i velikim ušima koji mirišu na Brion i slušaju Jelenu Karleušu.

Da na njihovo dobar dan samo namignem, kao Gaga Nikolić u Nacionalnoj klasi? Da im tako pokažem kako me uopšte nisu impresionirali i da mi ne pada na pamet da se zbog njih deranžiram više od namigivanja? Ni slučajno: nadobudne žene bi pomislile ono, a sumnjičavi muškarci ono drugo!

 A, kako bi bilo da na njihovo dobar dan uopšte ne odgovorim? Da ih bliskim prolaskom najpre navučem da me pozdrave, pa onda udarim teško ćutanje kao sasvim novi, uvezani pojavni oblik vendete i omerte (sicilijanskih zakona osvete i ćutanja)? Da ih konačno gurnem u tu zaglušujuću tišinu neodgovora, pod hladni tuš jednog malog uličnog poniženja? A? Kako bi to bilo?

Nikako! Ja sam dubinski programiran da pozdravljam sve poznanike, od rođenog brata do Rajke sa stadiona, i da strašno razlikujem ljude od bubašvaba. Mene su tako sastavili da, kada se nekome ne bih javio, kada ga ne bih pozdravio na ulici, taj bi komotno mogao da zaključi da smo naopako zategli odnose.  

I zato, da ne bih dublje ulazio u komplikovanu strukturu sadržine pozdravljanja u mimohodu, doneo sam jednoglasnu odluku da se i dalje svima javljam prvi! Pa, ako me se sete – sete, a ako se ne sete – nikom ništa!

Je l' tako ćale?

Blogovi