25.06.2014, 14:56

Kauboji

Na crvenom kamenju Divljeg Zapada, pored zagorelog tiganja sa pečenim bizonskim mesom, sedeli su jedan krastavi kauboj koji je na duši nosio (bar) 50-oricu i jedan bubuljičavi punoglavac u statusu (trenutno) neostvarenog ubice.
Onda bubuljičavi pita krastavog:

- Da li da Džoa „izrešetam koltom” ili „vinčesterkom?”Ili da mu oprostim što mi se plazio kada je gazio zelenu travu doma mog? Ti si iskusan, reci mi šta da radim?

Onda krastavi odgovori bubuljičavom: - Da, ja sam veoma iskusan. I baš zato - nikom ne dajem savete.

* * *

Pre 36 godina prvi put sam pobegao sa časa i tako otkrio „svetu tajnu samopomoći”. Onaj spasonosni korak u stranu pred razjarenim bikom od čijih se rogova zarađuju rupe na plućima (ili na abdomenu, ako je zver sagnutija). Bio sam siguran da je to sjurivanje niz liniju manjeg otpora neoboriv dokaz prektične strane moje velike pameti.

Ne! Nastavnik fizike, pripiti brka Maksa Badrljica, gledajući čežnjivo kroz prozor kabineta u kafanu „Zlatno burence”, video je kako pretrčavam ulicu Maršala Tita bežeći od njegovog kontrolnog koji je uvek padao iznenada, kao kiša u Vijetnamu. Zbog toga nisam imao sve petice na kraju godine. To je mojoj majci slomilo srce, a u ocu otvorilo duboku fioku nepoverenja nezgodnu za zatvaranje.

* * *

Pre 33 godine prvi put sam se napio proslavljajući Novu Godinu uz crno vino i ekstremno razgoropađenu peć. Visoka temperatura u maloj sobi i alkohol koji stiže sa akademskim zakašnjenjem, prvo su me promovisali u strašnog mangupa koji nadrasta svoje godine a onda – u mašinu za povraćanje zaribalu od posledica dehidracije.

Narednih decenija bilo je i domaće rakije sa tvrdim sirom iz paprika, i velikih krigli pod suncobranom, i viskija (kad plaća neko drugi) ali – nisam uspeo kao alkoholičar. Međutim, ono što mi je pošlo za rukom to je da sam zbog „kratkih” i „dugih” čaša, ukupno gledano, vremenski izgubio par godina na mamurluk i trežnjenje, a novčano - jednu zgodnu garsonjeru na Petlovom Brdu.

* * *

Pre 30 godina bio sam ubeđen da je pravi frajer samo onaj koji je prema devojkama grub i uz to zaverenički rešen da ni jednoj ne prizna naglu promenu pulsa pojave li se u vidokrugu. Da na sastanke treba kasniti, Osme martove zaboravljati i, obavezno, vraćati se u grad kada budu ispraćene kući u 23,30. Jednostavno, da treba pogađati isključivo u centar, bez obzira što se u tom slučaju promašuje sve ostalo.

Držeći se tih pogrešnih pravila, propustio sam jednu smaragdnu šumu, nekoliko šetnji kad su cvetale lipe, dve-tri studentske sobe sa centralnim grejanjem, bioskopsku salu u kojoj se davala „Beti Blu” i vruće sarmice od zelja prelivene kiselim mlekom koje je, posle svega, mogla samo da baci. Stezao sam srce u mengele umesto da ga pustim da radi svoj posao. Da radi ono što najbolje zna.

* * *

Pre 15 godina potukao sam se i, klasičnim nokautom, oborio čoveka koji odnedavno nije živ. Slatki osećaj pobede u kafanskoj tuči gde je dozvoljeno korišćenje priručnih sredstava (stolica, flaša Tuborga i noževa za seckanje limuna) - držao me je jedva 24 sata. Jedno pola vikenda.

Onda su došle čitave godine u kojima nisam imao hrabrosti da mu kažem koliko mi je žao što ga nisam pobedio samo na poene. Ma ne, da mu kažem koliko mi je žao što ga nisam samo nadgovorio kad smo se ono zakačili. U stvari, da mu kažem da mi je žao, da mi je strašno žao, što smo se uopšte posvađali. I što je to bilo zauvek.

* * *

Pre 10 godina rekao sam reči teške za povlačenje.

Kada bih mogao, odrekao bih ih se lako - kao neverne žene, kao pogrešne politike, kao sitnog novca u dobrotvorne svrhe… Ali, kako god ih uvežem i potegnem u nazad – veza pukne i ja iznova padnem u njihovu ljigavu hladovinu gde sunce nama šta da traži. Eto.

* * *

Danas sam sredovečni stokilaš koji veruje da je srećan zato što nije činio zla više nego što je morao. I što sve svoje greške i grehove plaća sa zateznom kamatom. I što ponekad, bežeći od sebe a da zavara trag, može popiti kafu u nekoj bašti, sedeti sam i rešavati ukrštene reči. I što je, valjda kao takmičar van konkurencije, kao pali borac, kao oldtajmer, simpatičan klincima za susednim stolom. Klincima sa 500 kinti za 5 hladnih „Jelena” i jednim paklom cigareta. Klincima koji su upravo pobegli sa dvočasa matematike koji bi ih dotukao. Koji su sigurni da ih profesor neće provaliti. A ni matori. I da će sve nadoknaditi, sad, od ponedeljka. Koji kažu da nekoj zaljubljenoj maloj treba zveknuti par šamara, čisto prteventivno, i da je treba naložiti da napravi te palačinke sa kremom, pa je onda iskulirati…Da će izvesnom majmunu iz Obrenovca u petak bezbolkom otvoriti glavu, da će desnom beku, sledeće kolo, otkinuti džigericu pa nek se oporavlja dogodine u ova doba. I da će komšiji, koji ih nije pokupio kad su stopirali, reći da mu je sin narkoman a žene šarena…

- Jer, u životu treba samo tvrdo i nikom fore. Jel` tako čika Pule?

- Tako je momci…