Registracija Prijava preko FB
08.07.2014, 11:40

Novinari

č: | fb:

Karakterno savestan i odgovoran novinar je negde između suicidnog mazohiste i pripadnike Legije stranaca. Njegov život vredi koliko i dnevni list od prošle nedelje. Nije čudo što kratko žive. Pre svega, to su pušači. Ili su u najboljem slučaju, malopre ostavili duvan što im je, nakon decenija konzumiranja istog, nepovratno poremetilo psihofizičku ravnotežu. Naravno, taj poremećaj podrazumeva i hemijsku promenu niza telesnih sokova, naročito onog koji razvodnjava tokove sna. Tako da, bez večernjeg pića obogaćenog alkoholom, ovi jadnici teško padaju u nesvest. Teško, jer zbog turobne prirode posla, moraju da vide sve poludele građanske ratove sa granatiranjem, sve saobraćajke u kojima se autobus, pun ekskurzije, surva u nabujalu reku, i svaku izbegličku sobu gde čovek sa „krajinskim sindromom“, pošto izrešeta sopstvenu porodicu, nema sreće ni sa samoubistvom.

Uz to, skribomanski časno i profesionalno izazovno, nije – napadati anonimnu gologuziju koja je veći deo života na prinudnoj dijeti, već popularne guzonje za čiji je donji deo leđa malo jedna fotelja, pa obično pokrivaju tri: u politici, privredi i koncentričnim krugovima podzemlja. Zato se svesni i odgovorni novinari, svakog dana u svakom pogledu, pomalo odranjaju, ili bar krune, sve dok im, u matičnom listu, umesto autorskog teksta, ne objave fotografiju i ispod nje notornu laž kako je ,,naš kolega preminuo iznenada“.

Do duše, ima i iznenada, nije da nema. Uglavnom onda kada se u prekopavanju tla dođe do arheoloških nalaza kakvi se ne uklapaju u nečije dnevne zapovesti. U tim situacijama, novinare slučajno pregaze na pešačkom prelazu, prebiju ih u zaglavljenom liftu ili zamračenom haustoru, ili im eksplozivna naprava pretvori automobil u vozilo vazdušnog saobraćaja. Šta ćete, njihova je sudbina da obelodanjuju istinu, a istina nije za obelodanjivanje. Da jeste, ne bi se nalazila duboko pod zemljom.

Pripremajući tekstove tokom svoje paćeničke karijere, savesni i odgovorni novinari strahuju od svega: od nepravilne interpukcije i rečeničkog neskalada, od neaktuelnih vesti i promašenih tema, od amaneta predaka i budućnosti potomaka, od interesovanja čitalačke publike, ukusa ciljne grupe i stava glavnog urednika. I, kada konačno slože prave trenutke i lične atavizme sa prosečnim ukusima, generalnim stavovima i zakonima pravopisa, pa još jednom, za nikakvu platu, izdaju najbolji deo sebe, dakle – kad sve to urade, njihove novine traju samo jedan dan. Samo-jedan-dan...
Ma da, ponekad traju i duže. Ako ih, na primer, navijači na nižerazrednim fudbalskim utakmicama koriste za sedenje. Ili domaćice za pranje prozora. Ili one babe, na pijacama, koje u najbolje novinarske tekstove uvijaju domaća jaja umazana kokošijim izmetom... A, ne retko, savesni i odgovorni novinar, u naherenom poljskom WC-u iza provincijske kafane, ugleda svoju najdražu kolumnu kako visi umesto toalet papira.

Blogovi