Registracija Prijava preko FB
Pečurke (foto: Kolubarske.rs)
Pečurke (foto: Kolubarske.rs)
22.10.2017, 10:40

Krugovi

č: | fb:

Sve što mi se dešavalo mislio sam da je zauvek. Da drugačije ne može i neće biti dok se vreme i prostor načisto ne potroše. Kao da sam pripadao onom zabačenom crnačkom plemenu čiji članovi naprasno umiru posle 2-3 dana robijanja, ubeđeni da im stvarnost nikada neće biti drugačija.

 

Saživljavao sam se sa okolnostima kao da su me rađale, jer sam sa svakom novom, zaista, ponovo dolazio na svet, odmah nakon prethodne smrti izazvane prekidom uvreženih navika. Tako sam, uvek sazdan samo od danas, bivao neotporan na dolazeće sutra o kom me, po pravilu, niko nikada ništa nije pitao. Naprotiv, dovođen sam pred svršen čin, praktično primoravan, guran u to sutra kao u mračnu komoru u kojoj će se tek kasnije upaliti svetla. Kasnije, kada se razvije film u kom mi se to sutra preobraća u neko novo danas sa neograničenim rokom trajanja.

 

Na primer, godinama sam pio pivo sa drugovima iz detinjstva. I, za svo to vreme, nismo se ni sporečkali, osim ako se u sporečkavanje ne računa rasprava da li je gol dat iz ofsajda ili nije, i da li smo švercovali farmerke iz Trsta 1979-te ili 1980-te... Svaki naš kafanski sto pretvarao se u identifikovani leteći objekat koji radi na hladno piće i cigarete srednje klase, i odnosi na onaj asteroid sa kog potiče Mali Princ, daleko od dosadnih tipova, neraspoloženih žena, razgalamljene dece, neotplaćenih kredita i nuklearnog otpada. Govorili smo istinu i pričali bajke ne praveći razliku između toga, sve dok se ne sjedine u sedativ za lakše podnošenje.... Plaćali ture i neznancima ako su nam bili simpatični, mešali se u svađe da izmirimo, prekidali tuče da spasimo i tako širili ideje detanta, simbioze, miroljubive koegzistencije ili bar - pakta o nenapadanju...

 

Pevali poluglasno da ne smetamo drugima, pa od tih pesama pravili zvučni zid oko naše leteće posleponoćne tvrđave u koju se nije moglo bez poziva. I, taman kada sam poverovao da je to večna krema za pokrivanje ružnih ožiljaka ranih kasnih godina, ta se tvrđava, naša, leteća, posleponoćna, iz, porodičnih, finansijskih, poslovnih, ili zdravstvenih razloga – srušila na zemlju tek s` ponekim preživelim. Ispalo je, na kraju, da se radilo samo o kuli od karata i da u tom špilu niko od nas nije bio neki naročit štih.

 

A pre toga, sećam se, bili smo stvarno oženjeni. Bilo je to onda kada se još spavalo u bračnom krevetu i kada smo jedno drugo čekali za ručak posle posla u 15.30. Bilo je to vreme kada smo nas dvoje odlazili u popodnevnu prijateljsku i zvaničnu posetu kod njih dvoje, ili obrnuto, posluženi kafom i domaćim baklavama sa obaveznim suvim grožđem. Onda smo se mi vraćali u naš stan a oni ostajali u njihovom, ili obrnuto, prećutno zabezeknuti novim ulogama ozbiljnih ljudi koji rade od "sedam do tri" i redovno plaćaju račune za komunalne usluge.

 

Mislio sam da je to idealan način za funkcionisanje druge polovine života i, ne samo da sam dobrovoljno pristao na tu ulogu, nego mi se glavni lik neobično dopao. Činilo se zauvek. A onda, supruge su postale plačljive jer su ostale u drugom stanju što nama, koji smo produžili u treće, nije bilo razumljivo. Zatim su došle bebe čiji je prvi zadatak na planeti Zemlji da pokupe svu pažnju svojih majki, tako da za očeve ne ostane ništa. Onda su i očevi te iste bebe zavoleli ne samo više od svojih supruga, nego i od sebe samih. Razmena porodičnih poseta je jednostavno prestala, počeo sam da ručavam onda kada sam gladan a i sve sam teže zaspivao na samo pola kreveta.

 

A pre toga bila je mladost. Njegovo veličanstvo – fudbal! Bili su bicepsi, tricepsi i kvadricepsi... Bile su duge lopte i kratki pasovi, snaga, brzina, izdržljivost, skočnost, okretnost i tome slično... Kriterijum po kom sam vrednovao sve što bi mi se isprečilo. Šta sam drugo, u neumoru i nepovredivosti, mogao da mislim sem da oni nikada neće proći? Da ću rane, bolesti i starost izdriblati ako se uopšte ikada pojave a zidove, umesto da zaobićem – probijati, da ne gubim vreme? Bile su devojke za koje sam garantovao da će im mini suknje uvek jednako dobro stajati. Bio je PF u Beogradu dug kao Sahara bez vode, sa lavirintom hodnika u kojima je vrebao Minotaur - simbol večnosti koju ne želiš... Bila je vojska - oktobarska, kišovita, sivomaslinasta, kao gladna godina, sa patkama na nebu koje su u svojoj špic-formaciji nadletale naše "zanimanje”"odlazeći negde gde ja ne mogu i ne smem, niti ću ikada moći i smeti...

 

Bila je srednja škola ispletena od velikih odmora i muzike sa razglasa, diskoteka petkom i ekskurzija u Dubrovniku, Kotoru, Sarajevu, Ohridu, Poreču... I, naravno, Kumrovcu. Ko je tada slušao opomene da uskoro stičemo poslovnu sposobnost, biračko pravo i postajemo vojni obveznici, taj nije bio normalan... Ko je tada mislio da će se ikad išta završiti kad nije ljudski ni počelo? A završilo se. Pošto se, uprkos mom naivnom mišljenju, sve završava. Čak i ako ne započne. Jer, i ne započinjanje je vrsta završetka.

 

I? Šta sada? Šta kada više ne pripadam ni muškom pivskom čoporu u kom su mi deceniju i po` zaceljivane rane po starom vučijem običaju? Šta da mislim dok tumaram po prostoriji u kojoj još nisam napipao prekidač za osvetljenje? Treba li da se plašim što ne znam jesam li to opet pred nečim na šta ću bezrezervno pristajati dok samo ne prestane, ili je ispred mene najzad nešto što se ne meri vremenom?

Šta je, dakle, sledeće? Ne znam...

Ako saznam javiću.

Ako ne javim – čuće se.

Blogovi

  • "Šahtologija i linijologija"

    Studenti nekoliko evropskih zemalja, koji su pre par godina posetili Istraživačku stanicu Petnica, u čudu su komentarisali puteve i ulice u [...] dalje | blog

    Iz redakcije Pre 2 sati 25 minuta u Iz redakcije

  • KO SI ti

    "Ne moramo biti šusteri da bi znali koje nam cipele odgovaraju, kao što ne moramo biti ni profesionalci da bi stekli znanje o stvarima od opšteg [...] dalje | blog

    Zlatno doba Pre 1 dan 4 sati u Zlatno doba

  • "Mi stalno idemo napred, a često odemo i dalje"

    Naslov je citat aforizma Aleksandra Baljka, koji najbolje ilustruje tragediju i komendiju koja nam se događa, i tek će se, braćo i gospođe, [...] dalje | blog

    Trupni portret Pre 4 dana 1 sati u Trupni portret

  • SRBILEND

    "Radije bih da ljudi nešto nauče dok ih zabavljam, nego da se zabavljaju dok ih pokušavam nečemu podučiti", Volt Dizni. [...] dalje | blog

    Zlatno doba Pre 8 dana 1 sati u Zlatno doba