15.07.2018, 13:40

BRUCE WILLIS AND JACK RUSSEL

I po Beogradu šetam svog psa mešanca, Cicu. Interesantno, ovde ne pristaje na povodac ali u Knez Mihajlovoj nema ništa protiv. Korača metar i po ispred mene a da se crveni kaiš, koji nas spaja, ni jednom ne zategne. Sva se uprepodobi, kao da je rođena "u krugu dvojke" a ne slučajno spašena sa onog "Đunisovog" rezervata u kom pse obeležavaju brojevima a ne imenima.

 

Cica u Knezu ekspresno prihvata povodac isto kao što ona specijalna vrsta provincijalaca već posle par nedelja podstanarskog statusa na Petlovom Brdu usvoji beogradski akcenat. Valjda jednako naglo pobeogradi, šta li... I, kada me prolaznici pitaju koja je rasa (Džek Rasel?) ja se, ovako prostodušan, ubih objašnjavajući da u Cici ima više različitih krvi nego u Zavodu za transfuziju. Jedan, amaterski kinolog, toliko mi nije verovao da sam se morao zaklinjati u pokojnu rodbinu. I stvarno, kad je vidiš na staklu firmiranih izloga – Gap, Max Mara, Diesel, Mis Sixty, Springfield, Monsoon i Aldo Shoes, sa onim poluklempavim ušima, onako zategnitu i živahnu, onako dominantno belu sa dozvoljenim bojama rase, bi rek`o čovek da je nekog engleskog terijerskog porekla. A nije, našla je Vanja na ulici i donela kući "samo da je nahranimo i da prenoći", što je bio uslov za moj pristanak na kereći polupansion. Tako je počelo...

 

Sada, četiri meseca kasnije, za mene može da nema ali za Cicu mora da ima. Jer, ona je toliko pametna da od malih nogu savršeno razume srpski. I toliko samosvesna da uopšte ne jede one pseće granule i mesne nareske koje, crnih dana, šaneri po Italiji mažu na hleb. Zahteva isključivo ljudsku hranu uključujući i paradajiz, breskve, čorbast pasulj, Bobi štapiće i čokoladu za dijabetičare. Ponekad je gledam ispod oka ne bih li ulovio sitnicu koja će potvrditi sumnju da Cica u stvari i nije pas nego dobro maskiran čovek, pripadnik kakve tajne službe greškom instruiran da se infiltrira u moje redove. Ili superiorni vanzemaljac preobličen u životinju sa zadatkom da dešifruje čovečanstvo kroz jedan sasvim prosečan slučaj. Obožavam je.

Pas Cica (Foto: Dragan Belajac Džagi)

 

Ipak, ogrešio sam se o nju. Upravo zato što radoznalima otkrivam da su joj otac i majka nepoznati izvršioci čina kojim je začeta zajedno sa braćom i sestrama rasutim bestraga. Srozavam joj ugled u psećem svetu upirući prstom u njeno neznano poreklo što je, izgleda, samo meni nevažno jer bih je isto ovoliko voleo i da je stvarno Džek Rasel. Ali, nisam ja popio svu pamet ovoga sveta. Da vidite samo kako se vlasnici pasa bore da dokažu nepostojeću krvnu plemenitost svojih ljubimaca. Eto, recimo, juče, ispred Srpske akademije nauka i umetnosti, pitam starijeg gospodina gde drži svog simpatičnog mešanca koji je, očigledno, jedno šesta generacija avlijanera, a on će – "Izvin`te, mladiću, ovo je Džek Rasel, supruga i ja živimo sa njim u stanu". A na koga se vodi stan moliću lepo, umal` ne pitah...

 

Posle toga, sve od SANU do kola u garaži na Zelenom vencu Cica sa mnom nije progovorila ni reč. I imala je pravo. Jer, ako je ono rasan pas, onda je ona kraljica šampionskog okota. Ako je ono čistokrvna pseća linija, onda je ona aristokratskog porekla 100 posto (samo je izgubila papire). I, ako onaj matori onoliko laže za svog džukca koji bi, da ga slučajno pusti sa lanca, pobegao da se nikada ne vrati, zašto i ja ne bih lagao za moju Cicu sa kojom se o svemu lepo dogovorim...? Malo...

 

Na povratku za Ub, odmah kod Sajma, obećao sam joj da ću je ubuduće predstavljati samo onako kako zaslužuje, pošto na Džek Rasela liči više nego Džek Rasel. A negde ispred Obrenovca pogledao sam u retrovizor kroz naočare za sunce i pitao – "Cico, je l` da da sam i ja isti Brus Vilis iz Petparačkih priča Kventina Tarantina?". Cica je samo ćutala. S` tim da je ćutanje  odobravanje, to je bar opštepoznato.

 

I tako, kad sledeći put odemo u Beograd ona će se praviti Englez a i ja ću se ponašati holivudski, da učinimo ljudima kad to od nas već očekuju a i da ih usput bijemo njihovim oružjem. Pa, ako nas provale, nema veze, pošto u suštini ni psu ni čoveku nije važno da budu neke svetske marke.

 

Važno je da budu srećni.