Registracija Prijava preko FB
Majstor (foto: Đorđe Đoković)
Majstor (foto: Đorđe Đoković)
06.10.2014, 09:33

Sam svoj majstor, a ne veberovac!

č: | fb:

Sumrak vrednosti i ideala, ideologija i programa, razočarenje vođama i uzorima, dezideologizacija i personalizacija politike (persona na čelu je ideologija i program!), „doba praznine“.., odvija se i pred našim očima. Pošto su poznatiji i politizovaniji „potrošeni“, red je došao Maksa Vebera. On služi kao učitelj i program, Vučiću! To se počesto ponavlja, ali niko ne kaže šta je to kod velikog naučnika a ne političara, priraslo Vučićevom srcu? Da „političar u sebi svakog dana i svakog sata treba da pobeđuje jednog prostog, posve ljudskog neprijatelja: najobičniju taštinu“? Poseduje „političke principe“, nije mu „jedino važno kako da ostvari što veći broj glasova“? -Gde je to Vučiću, gde „principi i ideologija“, „svoja stvar za koju živi“ izbegavajući „smrtni greh u politici: ne braniti ni jednu stvar“?  Kakvo je „delo“ za čije se izvršenje brine tokom svih  preokreta i „velikih grešaka“ koje priznaje, a ne imenuje? Čime je „nešto više od sitnog karijeriste, koji se brine samo za sadašnjost“?

Uz nečiju umesnu konstataciju da se radi o „manjku morala i višku am­bi­ci­ja“, to je sa­mo „diktatura zasnovana na eksploataciji masa“ (Veber), korišćenjem ra­zočarenja dobrog dela biračkog tela. Tolikog da je do­vo­lj­no da vodi samo deo te­la, koji ga je i doveo na vlast. Otuda priredbe za javnost, po­te­zi koje voli taj deo: „ne­ka komšiji (bogatom) crkne krava“, „neka i pred njegovom kućom (vilom) zaigra me­čka“ (ali „marica“)! Vučićevo „delo“ je vla­sti­ti kult u sadašnjosti, „prin­ci­pi“ su ono što kultu služi. Nezamenljiv je, bu­du­ći da „Samo ja smem...“, „Niko osim mene ne sme..“ (da udari na Kosmajca). Svejedno je ko će biti ministar, i ko­jeg resora. Odlučivaće o onom, i kako mu Vu­čić kaže! Sve što treba da bude na­jav­lje­no najavljuje on, sve što treba da bude ot­voreno, otvara takođe on... Uz obavezno pri­sustvo onog ko bi to mogao i tre­bao da uradi, da se zna ko je ko! On saopštava sme­ne policijskih generala umesto mi­nistra ili direktora policije, s tim da su obo­jica pritom fikusi. Grubo obraćanje onima koji nisu bilo ko nego ministri, kru­­p­ni direktori, generali.., nije odsustvo takta, uljudnosti.

Svesno ili nesve­s­no to ide u istom smeru: pokazati ko je „gazda“! Optuživanje onog koga nije op­tu­ži­lo tu­žilaštvo i najava hapšenja zvanično neosumnjičenog dotičnom omogućuje da po­begne, ali ostavlja utisak snage. Prija malom i isfrustriranom čoveku a ni­ma­lo institucijama, direktno zaobiđenim i indirektno osumnjičenim za nerad! Ne prija ni onom čemu služe institucije, šta ako se Vučiću „nešto de­si“? Ko ili šta, da ga zameni? –Državnik bi o tome obavezno vodio računa, ne zbog sebe ne­go zbog države! Kao i o tome koga postavlja: „Pravi funkcioner ne tre­ba da se ba­vi politikom, on treba da administrira. I to pre svega, ne­pri­stra­s­no“. A Vu­čić se okružuje evidentnim poltronima sposobnim prevashodno za „sledbeništvo u demagogiji“ (Veber), kako bi mu moć bila očigledna! Ko bi od takvih, mogao da ga za­meni? Ili da sada radi što on radi, rešava pitanja koja muče pojedince i gru­pe? Ali institucije su i bra­na kultu ličnosti, stradaju i kada on traži njihovo ja­čanje. A traži ga reda radi jer to traži „Evropa“, i da malo smanji „ja-pa-ja-jko­va­nje“. U praksi se na njih ne os­v­rće, napad na njega napad je na državu kao in­sti­tu­ciju. To jeste nje­go­va stvar, s njim dolazi i odlazi, ali stvar je ne­ve­ro­vanje u in­sti­tucije ostalih. Uk­ljučujući ljude iz institucija (!), ne samo kada su za­obi­la­že­ni. Zašto bi se ba­vi­li onim što im je posao, ako će i tako biti kako On kaže? Ili ako ih upućeni na njih zaobilaze, tražeći odmah kontakt s Njim?

 „Savetnici“ iz ino­stran­stva, uključujući biv­šeg premijera Velike Bri­ta­ni­­je, kasnije i kratkotrajnog ministra sa čuvenog Jejla u SAD, samo su „zvučna ime­na“ ko­ja treba da impresioniraju. I služe za jednokratnu upotrebu, ubrzo se ni­­gde ne pominju. Zar Njemu treba ičiji sa­vet? Je li ko čuo da lepo govori, o ne­ko­me? O „političkom ocu“ i Pred­sed­ni­ku Re­­publike, kaže samo da dobro radi svoj po­­sao! Sa kakvim je nipodaštavanjem govorio o naučnicima, koji su ukazali na „pro­blematičnost“ doktorata njegovog bliskog saradnika! S kime je ras­prav­ljao? -Ni sa kim, pa ni sa dobronamernim i nikako političkim protivnikom, čuvenim slo­­­ve­na­č­kim eko­­nomistom Mencingerom. Umesto raspravljanja, praktikovao je mo­no­­log. U pro­­tiv­­nom,  moglo bi se pomisliti da mu je dotični ravan bar kao sa­go­vor­nik! Otu­da obavezno korišćenje „ja“ i kad bi trebao da pomene nekog „svog“, ili kad bi lo­gi­­čnije bilo „mi“ (vlada, stranka). Ja pa ja, pa onda opet ja, jeste og­re­šenje o bon-ton, građanski red. (Veber je poznat i kao građanski liberal, i veoma uglađeni profesor). Jeste znak narcisoidnosti, prepotencije, bahatosti.., ali je upu­ćeno pomenutom delu birača. Sna­­ga bato, sigurnost, poznavanje svega i svačega! Od­lučivanja o sve­mu i sva­­če­mu, ta­­ko da njemu treba da se obraća i mimo i protiv „nad­ležnih“. Kult au­to­ri­ta­ti­vne li­­čnosti i tako se ispoljava u odnosu na njoj kom­plementarne autoritarne, ubed­ljivo u ve­ćini!

 Državnik biračima život čini materijalno i duhovno sadržajnijim, a po­li­tičar im nudi surogate. Vučić im nudi mogućnost da ga ža­­le, teže mu je nego nji­ma! Iz­no­si po­ro­dični razgovor sa sinom, da bi javnost znala kako sin „neće bi­ti Marko Miloše­vić, kao što i ja nisam Milošević“. Koliko je puta saopštio da mu je glava u torbi, a ni po­rodica (uključujući dete!), ni­je mu bezbedna! Nije sa­mo (kako preporučuju marketinški stručnjaci) jedan od nas, isti kao mi, i naj­bo­lji od nas. On je i najugroženiji, normalno, radi nas! Dr­žavnik to ne čini, već sno­­si odgovornost. Pa šta bude!  Ali ako „Ja sam najviše napadan...“, tre­ba da bu­dem predmet sveopšteg žaljenja. Bar svih po­štenih i dobronamernih, i za­s­lu­žu­jem poverenje i zahvalnost. I pobedu na idućim iz­bo­ri­ma... Tražeći od svojih bi­ra­ča pomoć, omogućuje im i porast važnosti u sopstvenim očima! Po­litičar više ni­­je neko ko mo­­že samo da im da, daju i oni nje­mu. Ostvaruje se reciprocitet, da­jem da daš!

Kult ličnosti nije neobičan, imao ga je i Tito, ali je njegovu gradnju pre­pu­štao drugima. To su dobro činili (nekima je bio posao a svima pri­li­ka za afi­r­­ma­ci­ju), a on je ostajao bez vidljive taštine... Iz svakog pri­me­ra može se dosta na­­učiti, neki se može i slediti! Tim pre što stvari nas­ta­vljaju svojim to­kom u pra­vcu sve veće racionalizacije, so­fis­tikovanja. Spe­ci­jalizovanja, korišćenja zna­nja niza na­u­ka! Sa Vučićem to ni­je slučaj. Da li što nema poverenja u druge, da li zbog iz­­razite sujete i pre­potencije, nije bitno. Zasad, u tome ima lepog uspeha. Ali sa­­mo kod onih koji i ina­če imaju pozitivan stav prema njemu! Kod ostalih, uk­lju­ču­­jući prema njemu samo indiferentne, nepotrebno deluje do­­sta odbojno. To­li­ko da mu neće priznati ni ono što nije loše...

Programa i uzora uvek ima, kao i sledbenika i „sledbenika“. Razlikuju se upravo po tome koliko su bliski i daleki od programa i uzora! Zato su i najžešći sukobi upravo među onima koji se pozivaju na isti program i uzor... A Veber bi ga, da može, zasad sledbenikom smatrao koliko i jednog skorašnjeg predsednika Skupštine. Koji je sam za sebe, napisao da je državnik „po zanimanju“!

Blogovi