06.06.2024, 06:52

Nema ga, pošto ga nema u medijima...

Ovih dana smo, po običaju, propustili priliku da poradimo na "moralnoj obnovi". Na vrlo lak način: poklonimo malo pažnje jednom visokomoralnom činu, umesto uobičajenog naricanja da nečeg takvog, nema.

 

Uglavnom je prećutano ili tu i tamo objavljeno, da je jedan kratki film, "Čovek koji nije mogao da ćuti", dobio Zlatnu palmu u Kanu. A nije trebalo pošto se u njemu govori našim jezikom, i o događaju koji se februara 1993. zbio u našem vozu koji je iz našeg Beograda išao za tada naš Bar. Neka naša paravojna, paramoralna, i paraljudska grupa, parapravnim legitimisanjem identifikovala je devetnaest naših građana, izvela ih iz voza i negde ubila. Zato što nisu pripadali, kod nas najbrojnijoj naciji! Uzgred su pokupili i ubili pripadnika treće nacije, koji se jedini naglas usprotivio legitimisanju i odvođenju.

 

Film je "omaž" čojstvu ili čoveštvu tog čoveka, vrlini koju je Marko Miljanov zabeležio kao cenjeniju od junaštva. Pri čojstvu neko nekog brani od sebe ili od svojih, a ne sebe ili svoje od drugog! Treba li dokazivati koliko je prvo teže i opasnije, ređe i moralnije? U ovom slučaju i vidljivije od drugog i samo proklamovanog, koje nas već dugo gleda sa grafita ili o njemu slušamo u izveštajima sa Generalne skupštine? Tako da je film i te kako vredan pažnje, i da sve ovo nije potvrđeno Zlatnom palmom...

 

Da, da nije toliko prisutnog: nije važno "šta", nego "ko"! Izvanredni moralni lik vredan isticanja zbog toga što je učinio, mogao bi to biti, da nije fatalnog: ko je! Penzionisani službenik SFRJ i kapetan prve klase njene JNA, a "zna se" ko su i kakve su jedna i druga! Što čak nije dosta, nego je on još Tomo Buzov. Imenom i ličnom kartom, Hrvat. Pored prisutnih petstotinak Srba, koji su ćutali i gledali kroz prozor idiličnu prirodu stanice Štrpci...

 

Film je usto snimio neki Nebojša Slijepčević koji svakako "nije naš" pošto nije u produkciji Srbije, i nije predstavljen Kanu i svetskoj javnosti "pod zastavom Srbije". I gde nas sve ovo snađe, kad još ne znamo šta sa Stjepanom (Stevanom) Filipovićem na brdu iznad Valjeva, šta sa Titom u Beogradu! A i "slučaj Štrpci", podseća na "Srebrenicu".

 

Tako da možemo nastaviti sa kuknjavom, umesto "Mahni i ti rukama, mahni!". Odnosno makar pričaj o vrednom, da se zna da ga ima i da nije nemoguće... Izvesno vreme možemo i ispoljavanjem opšteg zadovoljstva, ishodom minulih izbora.

 

Dosadašnje lokalne vlasti jer će to biti i dalje, "bojkotaši" jer su bojkotovali "znajući" kakav će ishod biti, a "učesnici" što su "uprkos nemogućim uslovima", postigli što su postigli...