Mira (foto: Kolubarske.rs)
Mira (foto: Kolubarske.rs)
25.06.2023, 08:01

LJUBAV JE SLOBODA (Moj grad I)

č: | fb:

Gledam je kako se kreće svojim laganim korakom, sa blagim osmehom uvek prisutnim na licu. U jednoj ruci drži šerpicu, a drugom se pridržava za gelender na strmom stepeništu. Pratim je pogledom. Odlazi gotovo do samog korita reke, zastaje, saginje se i prosipa sadržaj šerpice. Potom se okreće i istim odmerenim hodom vraća nazad. Utom, ugledam ptičicu kako sleće na kamen na kom je prosuto zrnevlje. Mira se i ne osvrće. Kao da jasno vidi neizrečena pitanja koja mi se vrzmaju po glavi, bez ikakvog uvoda daje odgovor na njih.

 

"Pre par godina doleteo je u našu baštu. Mora da je izleteo iz nečijeg stana. Bio je gladan, ali uplašen i oprezan. Ovde je mnogo ljudi, nije se osećao sigurno. Zato sam se spustila na kej, počela da zviždućem i na vidljivo uzdignutom kamenu spustila mu zrnevlje. Udaljila sam se, a on je oprezno prišao i u žurbi sve pozobao. Od tada, svakog jutra, pošto bih namestila stolove, odnela bih mu doručak, a potom sela da popijem kafu očekujući prve goste. Međutim, miholjsko leto je bilo na izmaku, a hladna jesen izvesna. Znala sam da zimu ne može preživeti. Rešila sam da ga uhvatim kada za to dođe vreme i odnesem kući da prezimi. I tako, evo, već nekoliko godina, kad postane hladno odnesem ga na sigurno, a sa prvim prolećnim danima pustim ga. Ne znam gde se smuca po čitav dana, niti gde zanoći, ali zato svako jutro, na moj zvižduk, pojavi se na doručku – završava priču Mira i prilazi susednom stolu da usluži nove goste.

Mira

Mira (Foto: Kolubarske.rs)

 

Prošlo je nekoliko godina od tada. S je došla u moj život i nametnula svoj tempo u kom nema mesta za sedenje i lagano, ritualno ispijanje kafe pored reke. Miru vidim trčeći, u prolazu, i jedva uspem da joj mahnem. Ne stižem, a htela bih da je pitam šta je sa papagajem. Ovih dana, više nego inače, vrzma mi se po glavi. Papagaj. Ne. Mira. Sloboda. I ljubav. Ljubav i sloboda...

 

Ta divna žena, blago povijenih pleća, oblikovanih tako da budu jedini trag balasta života, nehotice, u prolazu, naučila me je više o ljubavi nego gomile okoštalih fraza i pompeznih gestova. Ljubavi kojom se prilazi drugom biću sa divljenjem, dobortom, najčistijom željom da se pomogne, ljubavi koja je bezuslovna, koja je sloboda - koja pruža sve, ne očekujići za uzvrat ništa. To je ona ljubav uz koju su stasale generacije dece na njenim ljuljaškama, ljubav koja pruža reči podrške i razumevanja za do pucanja dovedenih nerava izmorenih i uplašenih novopečenih roditelja... Ljubav za drugog čoveka, za drugog, za drugačije... I sloboda da se život prihvati i voli onakav kakav jeste, bez lažnog sjaja i bez poze. Sloboda da se raspletu kose i hitnu sandale i zapleše uz muziku ludo, divije, da u zanosu melodije celo biće ispravi se...

 

Mira mi nikada nije pričala o ljubavi, niti o slobodi, a znala je toliko toga da kaže... Za sve neizgovoreno: hvala!

Blogovi