16.08.2018, 12:14

Zadružni Dom zdravlja u Banjanima odoleva zubu vremena

Ovih dana sve češće se čuju tvrdnje da je spas našeg sela u razvoju zadružnog pokreta. Pri tom se malo piše o tome šta se sve pod tim podrazumeva i ne daje se dovoljno dokaza da su te tvrdnje osnovane. Retko se i podsećamo da smo nekad imali veoma razvijen zadružni pokret i šta ga je sve sačinjavalo. A još manje analiziramo njegove vrline i mane da bi smo se učili na ranije počinjenim greškama a koristili njegove izvorne principe i načela.

 

Zadružni pokret na ovim prostorima ima istoriju dužu od 12 decenija. Njegov nastanak i razvoj tesno je uslovljen društvenom i ekonomskim prilikama u kojima je nastajao i razvijao se. Zemljoradničke zadruge su na tlu Srbije nikle u uslovima velike prenaseljenosti; opšteg siromaštva, bespuća, mraka i nemaštine. Začetnik ideje o zadrugarstvu kod nas, kao obliku ujedinjavanja sitnih i razvijenih društvenih snaga, bio je Svetozar Marković, osnivač socijalističkog pokreta u Srbiji. Kao što je poznato još sedamdesetih godina 19. veka on se zalagao za revolucionarne promene i vizionarski ukazivao da je budućnost našeg sela i poljoprivrede u ujedinjenju tih sitnih snaga, stvaranju zadruga i prelasku na krupnu proizvodnju.

 

Ideja o zemljoradničkom zadrugarstvu na našim prostorima počela je da se ostvaruje osnivanjem prve zemljoradničke zadruge u Vranovu selu nedaleko od Smedereva još 29. marta 1894. godine. Tako se počelo sa osnivanjem zemljoradničkih zadruga opšteg, štedno-kreditnog i nabavno-prodajnog tipa. Potom dolazi do osnivanja raznih vrsta specijalizovanih proizvođačko-prerađivačkih (stočarskih, voćarskih, živinarskih, mašinskih...), zdravstvenih i sličnih zadruga. 

 

Zdravstvene zadruge predstavljale su jedan od najinteresantnijih i najoriginalnijih oblika specijalizovanog zadrugarstva ne samo na prostorima bivše SFRJ već i šire. Ideju o njenom nastanku i razvoju lansirao je dr Gavrilo Kojić u prvim godinama nakon Prvog svetskog rata. Ta ideja veoma brzo naišla je na razumevanje Glavnog saveza srpskih zemljoradničkih zadruga i materijalnu podršku Američke misije u Beogradu. Tako su prve zadruge kod nas osnovane u Užičkoj Požegi, Kosjeriću, Velikom Šiljegovcu, Blacu, Krupnju, Lazarevcu itd. Po ugledu na njih slične zadruge se osnivaju i u Kini, Japanu, Indiji, Bugarskoj, Rumuniji i Poljskoj.

 

Njihova osnovna karakteristika ogledala se u težnji da seoskom stanovništvu pod što povoljnijim uslovima obezbedi osnovna zdravstvena zaštita na principima samorganizovanja i samostalnog finansiranja. One su se brzo afirmisale i uspešnim razvijanjem preventivno-profilaktičkih mera i aktivnostima. Pored savkodnedvnog terapeutskog rada i rada na podizanju preostalih sposobnosti kod onesposobljenih zemljoradnika i ostalih članova njihovih porodica vredno su radile i na asanaciji vodnih objekata, izgradnji pomoćnih higijenskih objekata (česama i bunara, klozeta, objekata za izđubravanje...), podizanju nivoa zdravstvene kulture, zaštiti čovekove životne sredine itd.

 

Osnovna sredstva za svoj rad dobijali su od udela  zadrugara a njihova visina kretala se između 25 i 100 dinara godišnje, dok je odgovornost zadrugara za rad tih zadruga bila desetostruka. Za razliku od većine ostalih zemljoradničkih zadruga, područja njihovog delovanja su bila znatno veća i one nisu vraćale zadrugarima deo ostvarene dobiti već su ih ulagali u sopstvene fondove radi daljeg širenja i unapređenja svoje delatnosti.

 

Na području današnjeg Kolubarskog okruga osnovano je i radilo više zdravstvenih zadruga a najpozantije su bile one u Belanovici, Lajkovcu, Banjanima, Jabučju, Ljigu, Slovcu, Gornjoj Toplici, Peckoj, Osečini, Radljevu, Rajkoviću, Brežđu i još po negde. Sve one su radile sa više i manje uspeha, a više njih imalo je i po neku specifičnnost.

Zadružni Dom zdravlja u Banjanima (Foto: Dragan Belajac Džagi)

 

Prva zdravstvena zadruga u valjevskom kraju osnovana je još 25. aprila 1925. godine u Banjanima kod Uba pod nazivom Banjanska sreska zdravstvena zadruga SOJ. Obrazovana je na inicijativu vrednog, naprednog i veoma angažovanog učitelja Aleksandra Paunkovića, a uz podršku drugih napredenih ljudi iz ovog i okolnih sela. Još prilikom osnivanja u nju se upisalo 218 članova sa 221 udelom, a već sledeće godine imala je 283 člana i 286 udela.

 

Za kratko vreme ona je razvila veoma živu i raznovrsnu aktivnost. Pored svakodnevnog pružanja lekarskih usluga, organizovana su brojna predavanja i razni sastanci, a u okviru zdravstvene zadruge su radili odeljci zadružne omladine u Banjanima, Takovu, Brezovicama, Vrelu, Tularima i odeljci žena zadrugarki u Banjanima i Brezovici. U godinama pred II svetski rat bila je i sastajalište levičarski opredeljenih građana i punkt za širenje revolucionarnih ideja.

 

Nesumnjivo jedan od najznačajnijih događaja u njenom radu bio je početak gradnje Zadružnog doma zdravlja u Banjanima na današnji dan pre 90. godina (12. avgusta 1928. godine). Zemljište za njegovu izgradnju poklonili su Mileva Ašković i Milovan Stojković, domaćini iz ovog sela. Njihov primer sledili su brojni zadrugari ne samo iz Banjana već i susednih sela dajući dobrovoljne priloge u novcu, građevinskom materijalu, radnoj snazi i stočnoj zaprezi. Savez zdravstvenih zadruga, kao svoj prvi prilog dao je 50.000 dinara, a Centralni higijenski zavod u Beogradu, kompletnu instalaciju za narodno kupatilo, zatim potrebne instalacije za higijenske nužnike, umivaonike i drugu opremu u vrednosti od 70.000 dinara, dok je Oblast valjevska dala 5.000 dinara.

 

List Glas Valjeva u svom broju koji je izašao na sam dan početka njegove izgradnje između ostalog je pisao: "Pozdravljmo ovaj kulturni rad sela Banjana. Na ovo selo neka se ugledaju i ostala sela u našoj Oblasti. Samo ovakvim radom ide se boljoj i lepšoj budućnosti sela i varoši. Pozivamo bogataše da odreše svoje kese, pomognu izgradnju ovoga uglednog doma , koji će činiti čast ne samo Banjanima i Oblasti već i državi". 

 

Kako je ovo bila i prva zdravstvena zadruga koja je postavila temelje svom zadružnom domu to je njegova izgradnja izazivala veliko interesovanje pa su njegovo gradilište obilazili brojni gosti iz zemlje i sveta. Među prvima obišli su ga dr Kostadinović, šef Odeljenja za socijalnu medicinu i jedan inženjer Centralnog higijenskog zavoda  sa svojim upravnikom. Ubrzo zatim došao je i Homer Folke koji je sa posebnom pažnjom razgledao radove na njegovoj izgradnji, a potom okupljenim zadrugarima održao lep i topao govor o velikom i kulturnom značaju njihovog dela.

 

Pored prostorija za ambulantu, apoteku, laboratoriju, bolesničkih soba, kuhinje, ostave, kancelarije i magacina ovaj dom imao je i veliku salu za predavanja i sastanke ali i narodno kupatilo. Povodom završetka radova na njegovoj izgradnji, 24. maja 1930. godine, održana je velika narodna svečanost. Po njegovom osvećenju priređen je zajednički ručak na kome je govorio Tihomir Jevtić, učitelj u Vrelu i tadašnji predsednik ove zadruge, ističući: "Ovaj dom neće biti samo središte stručnog rada, nego će biti što je važnije, žiža prosvetno-higijenskog rada u celoj oblasti". Potom su govorili dr Ivanić, dr Šnajder, dr Kostadinović i Nikolić koji je održao veoma zanimljivo predavanje o značaju doma kod Slovena. Posle ručka nastalo je narodno veselje koje je trajalo celo popodne. Novoizgrađeni dom dobio je ime dr Gavrila Kojića, pionira zdravstvenog zadrugarstva u nas.

 

U ovom Domu radila je čitava plejada dobrih zdravstvenih radnika. Pred II svetski rat u njemu je radio bračni par Simana Seka i Slobodan Bata Stanković koji su svima bili prijatelji. Starali su se o deci i starima. Posebno su dosta uradili na afimaciji te specifične zdravstvene ustanove.

 

Nedavno preminuli, jedan od vodećih istoričara srpskog i jugoslovenskog filma i dugogodišnji rukovodilac Arhiva Jugoslovenske kinoteke, Stevan Jovičić (Banjani 1936 – Beograd 2018) pre nekoliko godina u Reviji Kolubara napisao je da je ovde zdravstveno zadrugarstvo vrlo brzo uhvatilo duboki koren i skoro svi Banjanci bili su članovi zadruge. Zatim je dodao: "Učinili su da ova Zdravstvena stanica (nije stanica već zadruga prim. MR) postane već sredinom tridesetih godina, moderna zdravstvena ustanova, sa rendgenom, bolničkim sobama, priručnom labaratorijom, apotekom, ali i sa javnim kupatilom, a subotom se moralo čekati na red da bi se odrasli i deca okupali. Na spratu se nalazila velika dvorana sa pravom pozornicom, zavesom i kulisama. Pred prepunom dvoranom sa koje su izvođene predstave amaterske pozorišne grupe, sastavljene od Banjanaca i meštana okolnih sela, ali su gostovala i druga društva.

 

Pominjem ovaj primer jer ilustruje ne samo šta se može postići udruživanjem građana na dobrim temeljima već i kako se odnosi prema objektu koji je sagrađen sopstvenim trudom, znojem i sredstvima. Mada se ovih dana navršilo devedeset godina od početka njegove izgradnje on još uvek odoleva zubu vremena. Njegova građevina je temeljno i kvalitetno urađena pa je stalno u funkciji zdravstvene zaštite. Istina kako je pisao pokojni Jovičić sada je to seoska ambulanta sa apotekom, i nema modernih zdravstvenih uređaja kao nekad, kupatilo je nestalo, a dvorana je pretvorena u stan za lekara. Međutim, ona je i svetao primer da se promišljenom aktivnošću, zajedničkim snagama i udruženim sredstvima može puno toga postići za dobrobit naših sela i njihovih žitelja.