28.07.2014, 22:07

Pustite decu da maštaju

Dvadesetak mališana, koliko ih dolazi na likovne radionice u Centar za kulturu u okviru programa “Valjevsko kulturno leto”, s nestrpljenjem iščekuje utorak i četvrtak da sa svojim vršnjacima stvaraju nove radove i na najlepši način ispune letnji raspust. Radionice vodi magistar Katarina Marinković, slikar i dizajner, urednik likovnih programa u Centru za kulturu.

- Likovne radionice se održavaju već pet godina, počinju u septembru i traju celu godinu, s tim što preko leta imamo malo drugačiju šemu. Pauzu ćemo praviti u avgustu kada pripremamo izložbu za Tešnjarske večeri, a od septembra nastavljamo redovne aktivnosti. Deca su podeljena u dve grupe, jer se radionice utorkom i četvrtkom održavaju i pre i popodne, mada ima i dece koja su ovde u oba termina. Zaista vole da dolaze i osećaju se kao u svojoj kući, ima i onih koji su na radionicama od početka, svih pet godina. Uzrast dece je od predškolaca do završnih razreda srednje škole, a dešava se da nam se i kasnije vraćaju iako su završili srednje škole, možda i fakultete. Tokom prošle godine smo imali i grupu za odrasle, dolazili su penzioneri i ljudi koji se bave nekim poslom, ali su odgajili decu, ispratili neke teže i odgovornije obaveze u životu, pa su dolazili da slikaju jednom nedeljno. Nadam se da ćemo ponovo imati i takvu grupu ukoliko bude interesovanja – kaže Katarina Marinković.

Likovna radionica (Foto: Đorđe Đoković)

Među decom koju zatičemo na radionici je jedanaestogodišnja Mina Lazić koja otkriva da najviše voli olovkom da crta i senči, a njen mlađi drugar osmogodišnji Filip Senić kaže da voli da crta i flomasterima, vodenim bojama, drvenim bojicama, pa ponosno pokazuje nacrtan tanjir sa njegovim omiljenim voćem, jabukama, kruškama, grožđem i bananom. Interesantno je da se grupi pridružila i devetogodišnja devojčica iz Beograda. Marija Arsić je došla kod bake i deke, za radionice je čula od drugarica Eme i Tine, pa je srećna što joj je dozvoljeno da se priljuči. “Super je, crtamo, slikamo, senčimo, bojimo”, radosno priča Marija.

Katarina Marinković naglašava da nije bitno šta će i koliko mališani na radionicama naučiti, kao ni da li imaju talenta, već da se oslobode i iskažu na svoj način.

- Možda je u ovom trenutku bitnija priča o nekom poštovanju onoga što imamo, da li je to talenat, to uopšte nije bitno, važno je da cenimo ono što umemo da uradimo i da bodrimo sebe u tome, a onda i taj talenat počinje da živi, raste, oslobađa se. Ta priča o tome da nešto nacrtamo, naslikamo i sami se začudimo kako to izlazi možda je bitnija, jer tako i deca i svi koji dolaze odve stiču samopouzdanje, a onda kreće neka faza učenja, u zavisnosti od toga šta koga zanima. Neće svi hteti da studiraju umetničke akademije, neće svi hteti umetničke škole, ali to ne znači da treba da se plaše da uđu u galeriju i to svakako treba da znači da smeju da komentarišu modernu umetnost, da kažu da li im se nešto dopada ili ne i da ne budu nesigurni u tome, da ponešto nauče iz istorije umetnosti, da neka imena čuju i zapamte pa možda i sami potraže, sve je to bitnije od toga da li dete ima talenat.

(Foto: Đorđe Đokovui)

Likovna kultura u školama

Da ocena iz likovne kulture nema veze sa talentom, potvrđuje i gledište naše sagovornice, koja kaže da od profesora zavisi koliko će dete zainteresovati za predmet.

- Plan i program za nastavu likovne kulture je nešto što uopšte nije loše koncipirano, pokriva mnoge oblasti i omogućava da se umetnost približi deci, da se o tome razgovara, praktično radi, tako da u okviru tog plana mnogo toga može da uradi profesor. To je neka lična inicijativa, koliko ko može da pruži, koliko je za rad sa decom, koliko ko ima motiva, ali u okviru onoga što je programom dato može zaista puno toga da se uradi, da ne kažem i preko toga ukoliko je neko zaista inspirisan i želi da pomogne deci. Što se tiče ocenjivanja mislim da dobar pedagog bilo koji predmet da je u pitanju, a naročito likovna ili muzička kultura, uvek može da nađe nešto čime će da dete podstakne da se bori da nešto nauči, da sazna, da ga ohrabri, jer možda neko bolje crta, bolje slika, a neko bolje vidi i shvata umetničko delo, neko bolje piše o izložbi, tako da tu uvek može da se nađe kombinacija da deca budu nagrađena, da im ocena bude motivišuća – smatra Katarina Marinković.

Roditeljima savetuju da ne ispravljaju deci crteže, pogotovo ne dok su još mali, jer iako se na njihovim crtežima možda ništa ne vidi, treba ih pustiti da u tome uživaju i igraju se.

- Ne treba ih ispravljati ni kada je sve izbrljano, ne treba ih terati da je kuća kuća, a drvo da je drvo. Treba što više pričati sa njima, čitati im maštovite pesme, priče. Neka imaju neki svoj svet, jer lako se iz tog sveta, nekad i sticajem okolnosti, moraju prebaciti u realnost, tako da ih treba pustiti da što duže maštaju i rade kako oni vide. Roditelji deci mogu i da pokažu slike Pikasa, Pita Mondrijana, da idu na modernu umetnost gde su oblici počeli da se rasturaju, gde su forme počele da lete, da nemaju konture. Možda im treba pokazati to da bismo ih ohrabrili da umetnost nije samo hiperrealizam, realizam i fotografsko viđenje i prenošenje stvari. Svakako ih treba voditi na izložbe – poručuje Marinković.

Likovna radionica (Foto: Đorđe Đoković)

Kao umetnik i roditelj

Prilikom ulaska u mali likovni atelje, sa zasebnim ulazom na desnoj strani zgrade Centra za kulturu, može se osetiti koliko je vedrine i optimizma kojim zrači Katarina Marinković unela u taj prostor. Van posla radi enterijere i projekte za nameštaj, a slikarstvo, koje Valjevci dobro poznaju, joj je uvek na prvom mestu.

- Što se tiče slikarstva tu radim konstantno i kada napravim pauzu od mesec dana meni slike idu kroz glavu i uvek nešto koncipiram, pitanje je kada ću sesti da radim. Sada sam prešla na jednu svedenu fazu, to je bela boja, olovka i malo trošnog papira, tako da sam iz toga počela nešto da eksperimentišem i dopada mi se…

I njena deca su talenat nasledila od svojih roditelja. Kako mama kaže, na putu su da ih i nadmaše.

- Moja ćerka Jana je svakako talentovana, njen otac je slikar, a i sin Teodor je takođe nasledio talenat i od mene i od svog oca koji se bavio crtanim filmom, čak i osvajao nagrade. Postoje periodi kada crtaju, slikaju, pa onda naprave pauzu, pa sami nešto kreću, uglavnom to je tu negde i od tog talenta ne mogu pobeći. Sin je završio prvi razred u Tehničkoj školi, smer visokogradnja, a ćerka studira španski. Ona se više puta pitala da li je trebalo da konkuriše na likovnu akademiju, sticajem okolnosti nije i mislim da je sada uhvatila neki drugi pravac, što ne znači da je pobegla od umetnosti. Španski kulturni centar je pre mesec i po dana raspisao likovni konkurs “Sto godina Kortasarove književnosti”. Obe smo poslale rad i na moje veliko zadovoljstvo, moj rad je ostao na rezervi, a Janin rad je izložen i ta izložba u Servantesu još uvek traje, tako da je to nešto najlepše što nam se skoro desilo. Kao i svaka majka želim da i moja deca prevaziđu roditelje – ponosno priča Katarina Marinković.