Voja Marjanović (foto: Zoran Đurđević)
Voja Marjanović (foto: Zoran Đurđević)
19.08.2014, 11:09

Osamdeset knjiga za osamdeset leta

č: | fb:

Doajen kritike književnosti za decu, pisac, pedagog, esejista, teoretičar, antologičar i publicista dr Voja Marjanović danas slavi 80. rođendan u rodnom Ubu. Nedavno je objavio i svoju 80 knjigu „Poslednja pesma moje nane. Dva jubileja dostojna poštovanja prilika su da se osvrnemo na uspešan profesionalni rad i bogato i sadržajno delo dr Marjanovića i sa njim razgovaramo o detinjstvu, zavičaju, Ćopiću, literaturi „za junoše”, piscima i kritičarima.

.Voja Marjanović rođen je 19. avgusta 1934. godine na Ubu. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu (jugoslovenska književnost i srpsko-hrvatski jezik), a doktorat književnih nauka (Pripovedačka proza Branka Ćopića) stekao je na Filozofskom fakultetu u Sarajevu. Od 1975. godine je član Udruženja književnika Srbije. Radio je u Medicinskoj školi i Pedagoškoj akademiji u Beogradu, gde je i penzionisan. Za vanrednog profesora Učiteljskog fakulteta izabran je 1999. godine. Bio je vrlo aktivan i van katedre, kao član Uređivačkog saveta „Nolitove” školske lektire i brojnih književnih žirija (Politika, Zmajeve dečje igre, Dečje novine), učesnik velikog broja tribina, naučnih skupova, seminara i promocija u zemlji i inostranstvu. U stručnim krugovima, poznat je kao jedan od najznačajnijih kritičara književnosti za decu i mlade. Skoro pet decenija, ukazuje nam na pravi put u ovoj vrsti literature.

Sa Uba ste otišli kao 14-ogodišnji dečak i više od šest decenija živite u Beogradu. U rodnom gradu imate porodičnu kuću, gde provodite jedan deo leta. Zavičaj nikada niste ni napuštali, on je, kako to volite da kažete, u vama živeo trajno kao sećanje na minulo detinjstvo, što nije slučaj sa nekim drugim Ubljanima?

- Moji roditelji nisu želeli da učim Učiteljsku školu na Ubu. Zato me je otac dao zetu Radu, pa da kod njega i sestre Zage u Beogradu učim gimnaziju. Morao sam da prihvatim očevu želju i tako sam bio učenik ugledne i stroge Treće muške gimnazije na Cvetnom trgu.

U Gimnaziji se nisam, posle ubske niže gimnazije, dobro snalazio. Bio sam loš đak. Bilo je uvek kraj mog imena u katalogu slabih ocena; zatim sam i „pao” na velikoj maturi, što me je mnogo koštalo brige i sramote. Ali, sve prođe. Posle mature, upisao sam se na Filozofski fakultet, grupa za srpskohrvatski jezik i književnost i tada sam opravdao sve svoje nekadašnje neuspehe u gimnaziji. Mnogo sam radio i učio. Voleo sam književnost kao ilustraciju života; polagao redovno sve ispite, bez „padanja”, a to su mi omogućili moja sestra i zet, za koga kažem da je „moj drugi, duhovni otac”. Na Ub sam dolazio često i uvek bio srećan kada se sretnem sa svojim drugovima koji su odlučili da budu učitelji.

Tamo gde se formiraju emocije tražimo i odgovore. Da li u vašem detinjstvu leži odgovor na pitanje: šta je presudilo da se celoga života bavite literaturom „za junoše”, što reče Dositej,  i tu nađete smisao svoje intelektualne radoznalosti?

- Moje detinjstvo je proteklo u ratu i miru. Bio sam sin imućnih roditelja. Otac je bio kafedžija i deset godina predsednik ubske opštine (1932-1942). Ne pamtim da sam u detinjstvu bio gladan i žedan, da sam bio bos i go. Ali, pamtim da sam odmalena vaspitavan da radim, da poštujem starije, da sam u svemu uredan i da imam srca i za siromaha i bogataša. Bilo je divno u maloj varoši živeti spokojno uz takvo detinjstvo. Nisam kao dete mnogo čitao – ali sam bio izuzetno radoznao da slušam ljude, da pamtim njihove priče i posle toga da o svemu razmišljam. Ljubav prema dečjoj književnosti su mi razvili moji profesori na fakultetu, dr Čolak i dr Vučenov, a onda moj zemljak, vrsni pesnik Dragan Lukić, pa Aca Popović i drugi. Još iz studentskih dana zavoleo sam knjige namenjene deci i mladima, jer su one nudile čari detinjstva i ljubav prema životu; avanture u prirodi i naklonost prema životinjama. Tako sam postao specijalista za dečju književnost. O njoj sam pisao s ljubavlju i uvek težio da „otkrijem” neki novi talenat.

Voja Marjanović

Voja Marjanović (Foto: Zoran Đurđević)

 

Zamor kritičara i renesansa dečije književnosti


Na stranicama „Politike za decu dve i po decenije ste redovno pisali o knjigama za mlade, a potom u „Borbi. Nema, gotovo, ni jednog časopisa sa kojim niste sarađivali. Danas je u medijima sve manje kritičkih osvrta na ovaj književni žanr. O čemu je reč?

- Književna kritika kao da se „ugasila”. Da li je reč o zamoru kritičara, kojih nikada nije bilo mnogo - ili dečja i književnost za mlade, opet biva minimizirana, svedena na perifernu literaturu, skrajnutu sa trase opšte književnosti. Žao mi je ako je tako, jer sve je kod nas stihijno, pa i umetnost. Sedamdesetih i osamdesetih godina, pojavom „novog talasa pisanja za mlade”, mi smo prednjačili u Evropi. Teorija „igre i nonsensa”, kao da su bile osnove novog senzibiliteta u pisanju za mlade. Bilo je vrsnih i darovitih pisaca (Ljubivoje Ršumović, Duško Radović, Mirjana Stefanović, Mika Antić, Dragan Lukić). Rože Kajo i Huizing su uneli „svoj stil” pisanja i obraćanja deci, pa eto – sve se zaboravilo i istopilo.

 Kako ocenjujete našu današnju literaturu za decu i mlade?

- Mislim da se sa našim piscima i knjigama za mlade danas ne možemo postideti ni u Evropi, pa ni u svetu. Istina, naša literatura ovoga žanra nema dugovočnost postojanja, jedva vek i po, ali ona je svoju renesansu doživela veoma brzo posle Drugog svetskog rata. Mi imamo dosta pisaca za decu i mlade. Mnogo je knjiga napisano. Ima tu i šunda, ali gledano objektivno, reč je o talentovanoj književnosti i njenim piscima. Ne želim ovde da nabrajam naše klasike i buduće zaljubljenike ove književne oblasti, ali želim da kažem da danas sve više literaturu za mlade pišu pisci opšte književnosti (fenomenom detinjstva i njegovih dilema bave se Ivo Andrić, Danilo Kiš, Svetlana Velmar Janković), a najbolja dela ovoga modela napisali su Branko Ćopić, Aleksandar Vučo, Desanka Maksimović i drugi. Novu, svežu generaciju čine pisci koji neguju roman, putopis i istorijsku dramu. Među najtalentovanijim sasvim savremenim piscima su Igor Kolarov, Borisav Stojanović, Uroš Petrović i Dejan Aleksić.

 Čitav radni vek proveli ste za katerdom. Da li mislite da je naš školski sistem danas urušen, a kultura zapostavljena?

- Nažalost, tako je. Oseća se pad i malaksanje, ljudi ne žive „srecem i dušom”, već se predaju materijalnim dobrima i ličnoj koristi. Nekadašnje obrazovanje i školstvo su urušeni, a kultura je na marginama u našoj zemlji. Znate li šta je u svojim memoarima Čerčil zapisao: „Narod koji nema obrazovanje i kulturu, ne može se nazvati nacijom.” Danas caruje folk muzika, estrada, šund u umetnosti i euforija u sportu. Novac je sve. On je silnik u svemu: kupuju se ljudi, diplome, kupuju se novinari i mediji, radna mesta, pa doktorati – i sve je na „listi čekanja”, ništa bez „veze”, podvale, plagijata i lažnih obećanja?!

 
Voja Marjanović

Voja Marjanović (Foto: Zoran Đorđević)

Dug zavičaju


Sem kritika, eseja, monografija, antologija i udžbenika, pisali ste i lepu književnost. Objavili ste „Ubske priče, „Priče iz moga detinjstva”, „Poslednju pesmu moje nane” i tri knjige „Meditacija, srodne žanru koji je negovao naš filozof sa Uba Božidar Knežević. Nastavljate li sa beletristikom i da li će biti još zavičajnih knjiga?

- Naravno. Mislim da u sebi nosim i beletrističi dar. Da bi se odužio zavičaju trenutno pišem paralelno dve knjige: „Ubljani za nezaborav” (kroki portreti) i „Doajen srpske drame i farse – Aleksandar Popović”. Andrić kaže da smo mi „dužni našem zavičaju, ali i da je zavičaj dužan nama”. Ima istine u tome. Ja se držim Andrićeve mudre misli.

 Profesore Marjanoviću, pored nekoliko vrednih nagrada, dobili ste i dve za životno delo: Povelju Udruženja književnika Srbije i Povelju  „Sima Cucić iz Novog Miloševa. Da li one znače nešto za vaš rad i dugogodišnje bavljenje umetnošću?

- Nisam nikada bio pretenciozan niti sujetan. Ali, nagrade su vid priznanja i dostojanstva. Čini vam se da malo ljudi prati vaš rad, a kada slučajno saznate da ste dobili nagradu za životno delo, pred vama se menja slika sveta o ljudskoj ravnodušnosti. Ipak, nagrade neće uticati na vaš „dalji uspon”. One će vas potvrditi kao radnika i zaljubljenika u posao koji ste celog života voleli i njemu se predavali.

Ćopić je naš Čehov


Vaša doktorska teza na temu Branka Ćopića jedna je od prvih koja se bavi ovim klasikom. Posvetili ste mu još 11 knjiga, čime ste se odužili našem najpopularnijem i najtiražnijem piscu dečje književnosti. Uz omaž „Ćopiću u spomen”, sa Tomom Kuruzovićem obišli ste 78 gradova nekadašnje Jugoslavije. Čini li vam se da je Ćopić danas pomalo zaboravljen? Ili manje interesantan? Može li, kod mladih čitalaca, mitraljezac golubijeg srca, Nikoletina Bursać, da se „nosi sa Harijem Poterom i „Polukrvnim princom”?

- Ćopić je, do nedavno, bio zaista pomeren u „drugi plan”. Zašto? Rekao bih da je to posledica verovanja nekih nadobudnih kritičara kako je Ćopić „režimski pisac”, kako je ideolog socijalističkog realizma i tako dalje. Međutim, sve to nije tačno. Ćopića nikada nije interesovala politika. Voleo je samo svoje pero i svet Krajine, ljude iz naroda, pratio ih u zavičaju i van njega; dobronamerno se „smejao” njihovom neznanju i naivnosti. Bio je iskonski patriota i pomalo u literaturi za mlade Don Kihot. Zar ne osećamo da su neke njegove priče „oblast Hari Potera”, ili da su neki romani na domaku naučne fantastike? Ćopić nije bio samo regionalni stvaralac. Bio je populista, pisac svih slojeva, fantasta života koji ga nije baš mazio.

Po mom dubokom uverenju, Branko Ćopić će se ponovo vratiti na scenu našeg života. Opet će biti drag i sramežljivo mio. I opet „mitraljezac golubijeg srca”. Biće naš Hašek, a već jeste naš Čehov, Gorki, Mopasan, Čapek ili Pirandelo.

U pismu prijatelju Ziji Dizdareviću, na početku zbirke Ćopićeve knjige „Pripovedaka piše: „Svak se brani svojim oružjem, a još uvek nije iskovana sablja koja može sjeći naše mjesečine, nasmejane zore i tužne sutone. Gde se nalazi vaša „bašta sljezove boje?

- Moja „bašta sljezove boje” polako postaje jesenji i zimski pejzaž. Pa ipak, u toj bašti živim za svoju decu, za svoje buduće knjige i simpatični kafe „Majdan” koji je simbolika tradicije i sećanje na moga oca, koji je želeo da ga u profesiji nasledim.

 

 

 

 

 

 

 

Aktuelno

Polomljene behaton ploče u Karađorđevoj (foto: Kolubarske.rs)
Raspisana javna nabavka 27.01.2023

Na proleće konačno sređivanje trotoara

Ove godine za sređivanje trotoara iz gradske kase biće izdvojeno 12,5 miliona dinara. Konačno će biti zamenjene oštećene behaton ploče u Karađorđevoj ulici. Bez odgovora pitanje da li će deo...  · 13 komentara